Novi projekt Milijane Babić "Tražim posao" nastajao je tokom posljednjih godinu i po. Bavi se istraživanjem tržišta rada u domaćem kontekstu, a doslovno predstavlja potragu za zaposlenjem. Započinje oglasom u novinama: Vizualna umjetnica hitno traži bilo kakav posao. Uz povremene pauze, oglas je objavljivan od januara 2011. do jula 2012. u lokalnim oglasnicima. Oglasna rečenica ističe dve bitne stvari: posao traži vizualna umetnica; 'stvar' je hitna. Najavljuje pozicioniranje umjetnosti kao rada ali i poimanje rada na opštem nivou, što se tokom projekta ispostavlja isprepleteno.

nformacija da vizualna umjetnica traži bilo kakav posao bila je mamac za svakojake ponude ali nije izazvala profesionalno zanimanje. Uglavnom je pobuđivala seksualne i sumnjive konotacije dok su sveprisutno važeće kvalifikacije za posao bile spol i godište. Umetnica se konfrontirala ponižavajućim poslovima s obzirom na uvjete rada, samu zaradu, te odnos prema ženi – radnici. Tiokom projekta promenila je više radnih mjesta, promovisala proizvode u trgovačkom centru, čistila poslovne i stambene zgrade, delila reklamne letke po gradskim kvartovima... Telefonski razgovori, poslovni sastanci kao i različiti poslovi koje je prihvatila, dokumentovani su audio, foto i video zapisima koji će biti predstavljeni na izložbi.

Tražim posao reflektuje stanje na tržištu rada kroz govor u prvom licu. Izlažući samu sebe kao radnu snagu, Milijana Babić izaziva nekontrolisane uslove i na vlastitoj koži beleži proživljene situacije. Njeno telo postaje slika radnih i rodnih odnosa te medij iskazivanja bespoštednosti ekonomskog principa. Direktno progovara o neizvesnoj sudbini velikog dela stanovništva podvrgnutog fleksibilnim uslovima rada, bez izgleda za stalno zaposlenje, regularno radno vreme, adekvatnu naknadu i radnička prava. Ujedno projektom ukazuje na nedovoljno otvaranu temu egzistencijalne ugroženosti savremenih hrvatskih umetnika čiji je opstanak unutar struke primarno moguć uz spoljne izvore zarade. Problematizuje gluva područja umetničkog sistema, njegove retko eksponirane i diskutovane tačke, manjkavost i neoperativnost umetničkih institucija, zaselost unutarnjih pozicija te frustrirajuće posledice čekanja i odgađanja promene.

Položaj umetnika izlazi na videlo u svojoj podređenosti slabim sredstvima za produkciju rada, retkim mogućnostima prodaje, upitnim honorarima ali i u pristajanju na reprodukciju ovakvih uslova. Pritom se na širem nivou postavlja i pitanje percepcije savremene umetnosti. Šta podrazumevamo pod ovim pojmom? Šta znači biti savremen umetnik u Hrvatskoj? Gde je i kako savremen umetnik vidljiv i prisutan? Bujica pitanja ne zastaje u specifičnim domenama umetničkog. Isečkom svakodnevice siromašnih i nepovlašćenih grupa, Babićeva ukazuje na različite strukture ugnjetavanja te rizične načine preživljavanja u društvu kontrolisanom kapitalom.