Prva saznanja o "Dnevniku" dobio sam na porodičnoj slavi kada mi je dalji rođak spomenuo između zalogaja mesa i pića da je u njegovom selu umro zagonetnom smrću njihov seoski umetnik...

Na koricama u nevešto nacrtanom zlatnom ramu pisalo je "Moj dnevnik", a ispod toga u zagradi (moji odgovori). Otvaram ga i vidim da je to ustvari imitacija knjige i da je tamo gde su trebale biti stranice bila šupljina u kojoj su se nalazili različiti papiri. Bile su to skice, ideje, zapisi, neki razumljivi a neki ne, ali je malo njih bilo u dobrom stanju. Preplavili su me osećaji koje do tada nisam imao. Kakva je to velika avantura bila!...

Apsolutno nikoga nije interesovalo to "smeće". Ostao sam samo ja kao poslednja mogućnost da pokušam da sve to sačuvam. Znao sam vrednost "Dnevnika" ali nisam bio siguran u svoje mogućnosti i to me je plašilo. Doneo sam odluku da prvu količinu skica i zapisa sačuvam tako što ću ih fotokopirajući uvećati, preneti na linoleum a zatim rezati i štampati. Trudio sam se da one uništene delove skica ili crteža dopunim imitirajući njegov rukopis. Negde sam uz njegove komentare dodao i svoje verujući da mi on neće zameriti na tome.

Bio je to dug i mukotrpan posao oko rezanja i štampanja ali i straha oko toga da li sam uspeo u svojoj nameri...

Radovan Jandrić