Posedovanje ljubavi i vere za umetnost na tom putu može bez sumnje imati velike terapeutske i čak teurgijske sposobnosti, a to je soterološka celina u koju je što se mene tiče najlepše verovati. U tom smeru je još William Blake zastupao mišljenje da se "možemo i moramo spasiti pomoću upražnjavanja i konzumiranja umetnosti", a Vasilij Kandinski je ingenciozno primetio da je "umetnost u mnogim crtama slična religiji".

Prezentovanim na ovoj izložbi Jelena Šalinić Terzić je nastavila stvaralački niz kojim autentično doprinosi likovnoj ponudi našeg vremena i podneblja, a time i nekom od pominjanih vidova spasenja za sebe i mnoge druge. Njen boravak i rad u svet(l)osti ateljea iznova je produkovao likovne postavke koje u smiraju procesa započetog u ličnom stvaralačkom prostoru omogućavaju intimne susrete ljudi i ozbiljne i relevantne umetnosti u javnim prostorima. A to je verovatno najlepši i najvažniji deo preko potrebne dokolice koja za Friedrich Nietzsche-a biva krucijalni podsticaj nadgranje bez koje ne bi moglo biti ličnog progresa ni u jednom obliku... A sve to u službi nade, vere i ljubavi prema umetnosti jer "svetlo uvek pobeđuje na kraju, a mrak samo jednom i to privremeno".

Međutim, nije neophodno biti filosof niti erudita, gnostik niti teoretičar, dovoljno je biti samo ono što već jesi, bez etiketa i titulisanja, i tada je izvesno umetnost već tu pored tebe, gleda te tvojim sjajnim očima i čeka da bude uposlena na dobro svega i svih. Jer kako je primetio Man Ray: "Slikar je sveti čovek. On ne može da pričini nikakvo zlo, dok političar, kuvar, lekar mogu...".

"Volite li ptičije pevanje? Možete li mi ga objasniti? Ne? Onda, zašto ga volite?" Pablo Picasso

Marko Terzić,
Izvodi iz teksta "Koridori"