Tokom jednomesečnog boravka u glavnom gradu države Andra Pradeš, u centralnoj Indiji, bio je iznenađen koliko ta siromašna sredina poštuje umetnike organizujući brojne vajarske simpozijume i ne žaleći pare za organizaciju. Vajari, njih 15 iz iz Italije, Egipta, Japana, Turske, Novog Zelanda, Srbije i Indije, imali su izvanredne uslove za rad.

"Kameni blokovi se obrađuju u centru grada, u velikom dvorištu Fakulteta za lepe umetnosti. Posebno pripremljen i obezbeđen teren, dve velike auto-dizalice, dva traktora sa jakim kompresorima, generator za svaki slučaj, električne brusilice, dijamantski alat, nadstrešnice i dečaci koji donose hladnu vodu i čaj", opisao je Martinović uslove rada kakve su imali.

"Svakom vajaru su pridodata po dva ili više pomoćnika i ta četa momaka je putujuća ekipa, koja ide od simpozijuma do simpozijuma, po čitavoj Indiji. Slabo govore engleski ali razumeju sve jezike kada je u pitanju ručna obrada kamena i veoma su lojalni 'svom' vajaru", kazao je je Martinović.

On je do te mere je bio zadovoljan radom glavnog pomoćnika, koji se zove Mavrin, da je poželeo da ponovo rade zajedno i u znak zahvalnosti uklesao mu je ime, pored svoga, na skulpturi, što je za sve bilo iznenađenje, jer je presedan. Pored imena, umetnik je uklesao svoj matični broj i svoj "bar kod" kao lični vid otpora savremenom društvu koje sve i svakoga "obeležava".

Skulptor, koji zadivljuje posmatrače sposobnošću da kamen obrađuje kao da je neki meki materijal, isklesao je strune na gornjoj površini "Ličnog instumenta" tako vešto da se po njima može "svirati", pošto svaka prilikom dodira daje različit ton.

Simpozijum je, bio organizovan kao prateća manifestacija XI međunarodne konferencije o biodiverzitetu. Umetnike su tokom rada obilazili učesnici konferencije, ugledni profesori univerziteta, predstavnici lokalne uprave, a uz svakog je bilo po troje studenata na odseku vajarstva kojimima su oktrivali tajne "zanata".

Martinoviću je ukazana čast da tokom simpozijuma predstavi svoje celokupno stvaralaštvo putem slajdova na Univerzitetu Hajderabada u najvećem amfitetru i nakon projekcije je pozdravljen aplauzom.

Njega je impresionirala spremnost domaćina da pozvanim umetnicima plate put i obezbede ugodan boravak, a dat im je i pristojan honorar koji mu je omogućio da pošto je završio skulpturu obiđe neke od kulturnih spomenika Indije koji su uvršteni u svetsku baštinu (pećine Elore, Ađenda).