Na višegodišnjim putovanjima po Indiji, inspirisana njenom duhovnom kulturom, a ne napuštajući ni tradiciju u kojoj se prvobitno formirala, ona je još u većoj meri razvila koncepciju svog slikarstvа као "svojevrsnоg sinkretizma... budući da krst kao osnova jeste i mandala".

Šta je zapravo mandala? Prvo značenje ove reči u sanskrtu je krug, a samim tim i sfera, okolina, zajednica. Potom ona označava sveto okruženje božanstva. U stvari, ona je kao likovna forma prisutna i u mnogim drugim civilizacijama i svuda je imala specifično značenje i funkciju. Na filozofskom planu, za razumevanje Jagodinog slikarstva, bitna su dva tumačenja mandale: budističko i jungovsko.

U budizmu mandala je osnova za meditaciju, najčešće u dve, a ređe u tri dimenzije. Svaki detalj mandale ima smisao koji se otkriva, posle dugog i istrajnog traganja. Onaj koji meditira tako ostvaruje svojevrsno duhovno jedinstvo sa mandalom, a samim tim i sa dubljom stvarnošću koju ona reprezentuje. Postoje i mandale koje se prave u obojenom pesku tokom posebnih rituala, pa se potom poruše, čime se simbolizuje prolazni karakter tog fenomena. Iz sličnih razloga umetnici nisu ni potpisivali mandale koje su stvarali.

Prema Jungovom tumačenju, mandale se spontano javljaju u snovima, fantazmima, crtežima – predstavljajući tako čovekovo sopstvo, odnosno arhetip psihičkog totaliteta. Jung je smatrao da nesvesno može spontano rađati mandale, kao neku vrstu simbolizacije kretanja ka duhovnom jezgru bića.

Jagodine mandale mogu podrazumevati oba ova tumačenja, i mnoga druga takođe, ali sadrže i nešto bitno drukčije. One su personalizovane (umetnik ih potpisuje), s jedne strane, ali izražavaju i arhetipove mnogo starije od duhovne kulture Indije (odnosno vezane su za tradiciju koja ima svoj izvor i osnovu u civilizaciji stvorenoj na tlu Evrope pre desetak milenjuma), s druge strane.

Nema sumnje, one otkrivaju neprozirnu stvarnost koja povezuje čoveka (mikrokosmos) sa prirodom (makrokosmosom). Priroda, kao što su verovali stari filozofi, voli da se skriva. U njenom razotkrivanju (ne samo čulom vida i čulom sluha, nego i čulom koje stoji iza svih čula – "metafizičkim čulom", odnosno intuicijom) Jagodine mandale ubedljivo prikazuju (zahvaljujući raskošnom koloritu) da je knjiga prirode ispisana uzvišenim jezikom matematike (a to znači i geometrije). Stoga i Jagodino slikarstvo (koje se nalazi na samom vrhu koji likovne umetnosti mogu dostići) zaslužuje da se nazove metafizičkim, ukoliko ono po sebi to može biti.

Pjer Levan