Danilo Bojić sa novim ciklusom ulja na platnu vodi dijalog kako sa svojim uzorima, velikim imenima istorije umetnosti XX veka: Pablom Pikasom, Anri Matisom, Marselom Dišanom, Rene Magritom, Kazimirom Maljevičem, Endijem Vorholom i Džeksonom Polokom, tako i sa njihovim savremenicima, nemim posmatračima i svedocima XX stoleća - lutkama.

I na ranijim Bojićevim slikama provlači se motiv lutke, ali ne dosledno kao u ovom ciklusu slika posvećenom XX veku. Ovde osim što asocira na igru i detinju radoznalost u onom osnovnom značenju, lutka predstavlja i nešto dvosmisleno i licemerno.

Na slici "Znak", Danilo Bojić platno deli na dve polovine i na jednoj predstavlja stilizovano grafičko rešenje pešaka u beloj boji na crvenoj podlozi, dok na drugom delu slika belu lutku na tamnoj pozadini. Tako lutka postaje simbol prohujalog vremena, vremena u kome su stvari imale taktilnu vrednost za razliku od hladnoće i nedodirljivosti današnje digitalne ere.

Danilo Bojić u pozadinu slika postavlja lutke bez lica i odeće, dok u prvom planu slika asocijacije na neke umetnike koji su po njegovom izboru obeležili XX vek. Na taj način on pravi spisak onoga po čemu želi da zapamti stoleće za nama.

Lutke u kovitlacu vremena, lutke koje se prepliću i okreću zajedno sa velikim istorijskim previranjima. Lutke kao pozadina velikih istorijskih dešavanja. Bezlične lutke kao brojevi ljudi pali u ratovima i velikim katastrofama prethodnog veka. A u prvom planu ono što ostaje da se pamti. Stvaralaštvo umesto destrukcije.
Bez impozantnog Pikasovog platna pod nazivom "Gernika" istorija umetnosti bi se definitivno drugačije pisala. Ova slika je jedna od najvećih antiratnih himni, ona je urlik "malog čoveka", nemoćnog pred velikim svetskim previranjima. Ona je i predosećaj o potonjim stradanjima u Prvom svetskom ratu. Danilo Bojić sa ove Pikasove slike iseca jedan od najupečatljivijih delova. Beli krik kao ogoljeni prikaz straha. To je esencija užasa pred nacizmom koji se u Evropi te 1937. već opasno zahuktao. A lutke u pozadini su kolateralna šteta. Tu su i kockice za jamb, koje kao da poručuju: kocke su bačene - sve dalje je istorija!

Gotovo monohromno ultramarin plavo platno pod nazivom "Matis" predstavlja nam jednu uravnoteženu sliku, što se i očekuje ako znamo da je Bojić posvećuje umetniku koji je bio rodonačelnik fovizma i slikar koji je izjavio da "umetnost treba da bude udobna kao fotelja". Među plavim Bojićevim lutkama pluta i jedan Matisov rad - stilizovani ženski akt, tema kojom se ovaj slikar dosledno bavio ceo svoj stvaralački vek.

Smaragdno zeleni kovitlac tela u kombinaciji sa pisoarom u prvom planu nosi naziv "Dišan". Ova slika je aluzija na rad Marsela Dišana, velikog preteče konceptualne umetnosti. Nema sumnje da je njegov "ready-made" pod nazivom "Fontana" u mnogome pomerio granice moderne umetnosti. Reč je o pisoaru na koji se umetnik potpisao lažnim imenom i poslao na konkurs za izlaganje. Jedini uslov konkursa bio je da umetnik plati participaciju za učešće. Dišanov rad je odbijen, ali je te 1917. izazvao je veliki odjek u američkoj kulturnoj javnosti. Ovaj kontraverzni dadaista je na taj naćin pokazao da se usuđuje da prkosi javnom mnjenju i malograđanskom ukusu publike. Pisoar je bio industrijski proizveden predmet na koji se umetnik potpisao i tim činom stavio tačku na dotadašnje poimanje umetnosti.

Na pozadini od crveno-narandzastih tonova Bojić docrtava lulu kao zaštitni znak Rene Magrita, jednog od najmisterioznijih slikara XX veka. Ovaj belgijski slikar je 1929. naslikao lulu i ispod nje napisao: "Ovo nije lula", poigravši se time sa našom percepcijom i olakim shvatanjem predmeta, slika i reči. Čini se da Bojićeve lutke u drugom planu ni najmanje ne zanimaju takva filozofska pitanja.

Ruskom slikaru Kazimiru Maljeviču, Danilo Bojić posvećuje platno u kontrastima cinober crvene i crne. Reč je o umetniku velike energije i sposobnosti da od figuracije zaokrene ka potpunoj apstrakciji. U težnji za suprematističkim beskrajem ovaj genije će dostići tačku nepovratnog - "Beli kvadrat na beloj pozadini". Za razliku od Maljevičeve potpune apstrakcije Bojić crno geometrijsko telo smešta da lebdi zajedno sa šahovskim figurama u jednom bestežinskom polju prepunom tela crvenih lutaka.

Multiplikovani Miki Maus je je direktna posveta "ocu pop arta", Endiju Vorholu. Ovaj kontraverzni američki umetnik je nizom seriografija uspeo da prosečnom konzumetu umetnosti dočara prazninu i bogatstvo američke kulture 60-ih godina prošlog veka. Pored Miki Mausa iz ljubičastog vrtloga lutaka izranjaju šahovske figure koje asociraju na poteze velikih političara koji su krojili živote običnih smrtnika.

A američka istorija umetnosti ne bi bila to što jeste da nije Džeksona Poloka, najvećeg gorostasa među slikarima apstraktnog ekspresionizma. Polažući platno na pod on je pomerio granice štafelajnog slikarstva i time pokazao da slika može da se gradi i na do tada neviđen način, prosto "curenjem"  boje. Bojićeva slika po imenom "Polok" mogla  bi da se nazove i "Boja je pljusnuta", jer je u prvom planu prasak crvene boje na plavim truplima odbačenih lutaka, a ekspresivni zamah četke govori dosta i o temperamentu ovog američkog ekspresioniste.

Iz surove realnosti mračnog XX veka Danilo Bojić izvlači primere umetnika i umetničkih dela koja ne smeju da se zaborave. Ta dela on postavlja u prvi plan i ona se smenjuju kao slajd šou, dok je pozadina ista sačinjena od odbačenih lutaka bez odeće i lica, koje podsećaju na "male ljude", obične smrtnike.

Hteli to sebi da priznamo ili ne, većina nas je nemoćna da sagleda, a kamoli da menja politička, ekonomska i društvena previranja tako da bivamo samo broj - birači na izborima ili lutke na istorijskoj pozornici. U to ime Danilo Bojić nazdravlja umetnosti kao jednom od načina da se izroni iz sumornog mora prosečnosti!

Dragana Garić,
istoričarka umetnosti