 Likovni salon Kulturnog centra, Novi Sad. 1999.
Bez obzira na širok opseg upotrebljenih materijala i postupaka - sve ostalo je ipak novo i specifično, na smom izmaku generacija koje su na naročiti način uvele novu interpretaciju i interes za figuralno slikarstvo, tokom devedesetih.
  
Mada je na prvi pogled ustrojstvo slike koju radi Tatjana Ljubisavljević u krugu sada već klasična relacija podloge i površine, sa težnjom da se, bez obzira na širok opseg upotrebljenih materijala i postupaka, od ovlašnih, skicuoznih naznaka, do pastuoznih, gusto slikanih partija, sazdane složena i protegnuta vizuelna misao, u otvorenom diskursu - sve ostalo je ipak novo i specifično, na smom izmaku generacija koje su na naročiti način uvele novu interpretaciju i interes za figuralno slikarstvo, tokom devedesetih. Po onome što u prvom, fizičkom sloju, ova slika donosi, evidentno je delikatno naslojavanje slobodno geometrijski sučeljenih pravougaonih ili pak nepravilnih partija, koje tvore fleksibilni ritam od jedne do druge ivice, sa težnjom da kompletna situracija ne gravitira ka centru, već da preraste u sugestiju otvorenosti i, reklo bi se, većeg kontinuuma i beskonačnosti. To se iskazuje iu manjim radovima na papiru koji jesu dovršena i završena dela, ali mogu da se uzmu kao konkretni projekti za slike većeg, reprezentativnog galerijskog formata. U hromatskom ključu, ili pak tonalitetu gde dominiraju sive, zelene i kobalt osnove, i ponegde akcenat crvene, violet ili oranž boje, organizacija je bezmalo apstraktna, i kreće se ka slobodno sazdanim konfiguracijama, kakve su dominirale evropskim slikarstvom u vremenu modernizma generacije šezdesetih, kao kod Poljakova ili De Stajla, dok bi se, pak, u detaljima koji uključuju kolažne postupke ili diskretni letrizam, slutio eho Dade, ili pak grafita, svih onih struja koje su, manje ili više provokativno, sledile ideje stvaranja jednakosti između umetnosti i života. Tatjana Ljubisavljević, pak, gradi jednu složenu, sofisticiranu sliku, i udeo estetizacije i uvođenja veoma složenih, delikatnih procedura komponovanja i usaglašavanja je takav, da ne pristaje samo na kretanje u jednom smeru, ili pak ne podleže onoj vrsti isključivosti, koja pod plaštom trenda zagovara, makar kako sugestivno i argumentima podvučeno bilo, jednosmerno jednoumlje. Ovo tipično urbano slikarstvo, diskretno i pomalo nepatvoreno čedno, otvara raspone i, u klimi postmodernih ili pak obnovljenih modernih diskusija nalazi svoju poziciju.
Dušan Đokić,
likovni kritičar
Tatjana Ljubisavljević je rođena 1974. godine. Diplomirala je na Akademiji umtnosti u Novom Sadu na slikarskom odseku u klasi profesora Milana Blanuše. Kod istog profesora se nalazi na postdiplomskim studijama. Član je ULUS-a. |
IGM "Toza Marković", Pogon II, Kikinda. Jul 2004.
Autori: Bela Duranci i Sava Stepanov. Decembar 2009.
Slikar i književnik Vladimir Bogdanović, rođen je 1940. godine u Beogradu, gde je 1967. diplomirao na Akademiji primenjene umetnosti, u klasi profesora Radeta Stankovića. Član je SULUV-a, UPIDIV-a i DKV-a. Od 1961. do 2003. samostalno je…
