 Likovni salon Kulturnog centra, Novi Sad. 1999.
Bez obzira na širok opseg upotrebljenih materijala i postupaka - sve ostalo je ipak novo i specifično, na smom izmaku generacija koje su na naročiti način uvele novu interpretaciju i interes za figuralno slikarstvo, tokom devedesetih.
  
Mada je na prvi pogled ustrojstvo slike koju radi Tatjana Ljubisavljević u krugu sada već klasična relacija podloge i površine, sa težnjom da se, bez obzira na širok opseg upotrebljenih materijala i postupaka, od ovlašnih, skicuoznih naznaka, do pastuoznih, gusto slikanih partija, sazdane složena i protegnuta vizuelna misao, u otvorenom diskursu - sve ostalo je ipak novo i specifično, na smom izmaku generacija koje su na naročiti način uvele novu interpretaciju i interes za figuralno slikarstvo, tokom devedesetih. Po onome što u prvom, fizičkom sloju, ova slika donosi, evidentno je delikatno naslojavanje slobodno geometrijski sučeljenih pravougaonih ili pak nepravilnih partija, koje tvore fleksibilni ritam od jedne do druge ivice, sa težnjom da kompletna situracija ne gravitira ka centru, već da preraste u sugestiju otvorenosti i, reklo bi se, većeg kontinuuma i beskonačnosti. To se iskazuje iu manjim radovima na papiru koji jesu dovršena i završena dela, ali mogu da se uzmu kao konkretni projekti za slike većeg, reprezentativnog galerijskog formata. U hromatskom ključu, ili pak tonalitetu gde dominiraju sive, zelene i kobalt osnove, i ponegde akcenat crvene, violet ili oranž boje, organizacija je bezmalo apstraktna, i kreće se ka slobodno sazdanim konfiguracijama, kakve su dominirale evropskim slikarstvom u vremenu modernizma generacije šezdesetih, kao kod Poljakova ili De Stajla, dok bi se, pak, u detaljima koji uključuju kolažne postupke ili diskretni letrizam, slutio eho Dade, ili pak grafita, svih onih struja koje su, manje ili više provokativno, sledile ideje stvaranja jednakosti između umetnosti i života. Tatjana Ljubisavljević, pak, gradi jednu složenu, sofisticiranu sliku, i udeo estetizacije i uvođenja veoma složenih, delikatnih procedura komponovanja i usaglašavanja je takav, da ne pristaje samo na kretanje u jednom smeru, ili pak ne podleže onoj vrsti isključivosti, koja pod plaštom trenda zagovara, makar kako sugestivno i argumentima podvučeno bilo, jednosmerno jednoumlje. Ovo tipično urbano slikarstvo, diskretno i pomalo nepatvoreno čedno, otvara raspone i, u klimi postmodernih ili pak obnovljenih modernih diskusija nalazi svoju poziciju.
Dušan Đokić,
likovni kritičar
Tatjana Ljubisavljević je rođena 1974. godine. Diplomirala je na Akademiji umtnosti u Novom Sadu na slikarskom odseku u klasi profesora Milana Blanuše. Kod istog profesora se nalazi na postdiplomskim studijama. Član je ULUS-a. |
PARIZ. Specijalno za Art magazin. Pariski muzej Orsay priredio je izložbu na kojoj su izloženi samo portreti Pola Sezana. Portret je bio jedna od okupacija ovog slikara. Mogućnost susreta sa velikim brojem njegovih portreta (za života…
Danas nam gotovo romaničnim izgleda povezivanje nauke i poezije. Od tih vremena izmenili su se i nauka i poezija. Nauka je postala neraskidivo tehnološka, a poezija nekoristan govor u javnosti, marketinška glupost. Vreme je podmuklo: čini…
Edvard Lusi Smit posetio je Jugoslaviju u septembru mesecu, na poziv i u pratnji svoga prijatelja slikara Radovana Kragulja. Kragulj je ove jeseni otvarao izložbe u domovini - u Beogradu i u Novom Sadu. Gospodinu Edvardu…
