|
Časopis Nova misao (Novi Sad), specijalan broj |
|
|
 Da li je Staljin bio najznačajniji produkt ruske umetničke avangarde da li su koncentracioni logori dosledni zaključak tradicionalne evropske umet nosti...? U danas već klasičnoj studiji Teorija avangarde, italijanski filozof Renato Pođioli zastupa mišljnje da avangardizam potiče iz uverenja u prirodnu i neizbežnu entropijsku prirodu jezika (jezika uopšte kako govornog tako i vizuelnog, književnog i svakog drugog) Avangardna umetnička praksa bi prema tome bila snažna reakcija na ispražnjenost naše komunikacije, pokret protiv gomilanja ispraznog brbljanja i zalaganje za oživotvorenje novih i kvalitetnijih formi komunikacije Institucije našeg opštenja i zajedništva (čitaj kultura uopšte) postaju degenerativni faktori jezika one okoštavaju kretanje i parališu um, stoga je neizbežna revolucija koja će krenuti od umetnika (a od koga bi drugog nego od onoga ko je spolja dakle izvan institucija), koja će razoriti već okoštale institucije i izneti umetnost na "ulicu u vrevu života" i tako spasiti ono što se spasti može odnosno, tako ponovo oživotvoriti jezik i uobličiti nove forme.
 Zanimljivo je da oni koji avangardnim pokretima osporavaju bilo kakav značaj (osporavajući im pre svega estetsku vrednost) upravo istim argu mentom napadaju baš te pokrete tvrdeći da je upravo njihov radikalizam kriv za entropiju jezika i haos negacija koji rezultira urušavanjem svih vrednosti Ako hoćemo da razmišljamo o bilo kojem od ovih argumenata kjučno je da se zapitamo sledeće: da li umetnost poseduje bilo kakvu vla stitu snagu, snagu po sebi, ili je njeno delovanje i kad izgleda moćno sa mo dekoracija nekih drugih snaga koje nam u prvi mah nisu vidljive Ako pak umetnost poseduje neku autonomnu snagu odakle je ona crpe i ka kve je ona prirode: opresivna totalitarna i porobljavajuća snaga ili oslo bađajuća i preobražavajuća sila.
Odgovarajući na ova pitanja tradicionalisti će se zalagati za jedno auto nomno polje umetnosti iz koga ona crpe svu svoju snagu i u kome je tre ba odbraniti od napada "spolja". Jasno je da je razlika između umetnosti i stvarnosti oštra i apsolutna i da je uspostavlja estetski sud. Estetski sud je u tom slučaju autonomna vrsta suda koja se ne da redukovati na neki drugi vid rasuđivanja ili, bože sačuvaj, neku drugu vrstu prakse.
Za razliku od ovih stavova misao avangarde ne veruje u mogućnost od brane umetnosti, ali ono što je važnije, ona ne veruje ni da takvu odbranu treba organizovati. Što ne znači da ne veruje u umetnost ali ne u umet nost iza koje stoji sakralni idol estetskog suda. Taj estetsko institucionalni skep ticizam tera nas da se zapitamo šta bi uopšte odredilo umetnika u odnosu na ostali deo društva ako ne institucije? Možda neka specifična stvaralačka praksa? Ali ko sudi o tome, onaj koji tek treba da bude sudom konstituisan Očigledna je neverovatna proizvoljnost u kojoj umetničke avangarde ne mogu biti suđene već samo proizvođene i u tom slučaju uta pane u tkivo istorijske zbilje nasuprot vlastitoj težnji da to isto tkivo tran sformišu. Očigledno je da je u proizvoljnosti moć.
Da li je Staljin bio najznačajniji produkt ruske umetničke avangarde, zapi tajmo se zajedno sa Borisom Grojsom!
Da li su koncentracioni logori dosledni zaključak tradicionalne evropske umetnosti, zapitajmo se zajedno sa Agambenom!
Koliko je zaista moćna umetnost?
Mirko Sebić,
glavni urednik
|
