 Da ste pisac, onako istinski priznat, uvažen, obogaćen međunarodnim iskustvom, obasjan mutnim svetlom književnih večeri, dakle, pisac stvaran, kao, recimo, demokratski poredak: da li biste govorili istinu i samo istinu?
 A zašto pitaš?
Jedna od najrazornijih "književnih" pojava XX veka, pisaca bez ravnoteže, pisac koji negira ravnotežu negirajući zemljinu težu, Vilijam Sjuard Barouz II, Bili Li, jednostavno Barouz, izgovoriće: govoriti znači lagati. Paradoks i istina. Ko laže Krićanin ili Krićani. Jezik je prokleta izdajnička sprava, trojanski konj konstruisna da služi neprijatelju. Mrtvo srce na mesarskom papiru. Najveća zabluda ovdašnjeg pisca je to što pišući misli da to piše on. Pišu njega. Napisalo ga je već taman kad je mislio da se izrazio. Nepogrešivo i neminovno, bez opoziva.
Za koga me ti smatraš? Pa valjda znam šta pišem i kome pišem. Potreba da se ne ostane anoniman rađa potrebu da se glasno izgovori ime. Ime to sam ja. Ja, pa to mora biti Istina.
Barouz, nedugo pre nego što će umreti, u dnevničkom zapisu od 2. avgusta 1997. piše: Mi proizvodimo istinu. Ne proizvodi je niko drugi . To što nam institucije podmeću kao istinu, nije ništa drugo do ordinarna laž one moraju da budu licemerno samouverene jer čitav njihov opstanak visi o tankom koncu iskontruisanog Ja.
Evanđeoska sentenca Na početku bejaše reč, kako kaže Barouz u eseju THE ELECTRONIC REVOLUTION, ne znači ništa drugo do: na početku pisanog sveta. Reč je samo jedan od mogućnosti koja pripada vrlo kratkom istorijskom periodu. Govorni jezik blokira mnoge druge mogućnosti. Ne misli se rečima, ne postoji se kroz jezik.
U Karti koja je eksplodirala, romanu iz tzv. srednje trilogije, Barouz nas uči da treba da zaustavimo to "poluglasno govorkanje", neku vrstu skupštinskog zasedanja u našoj glavi koja brblja beskrajno dugo da bi stvorila privid smisla. Uči nas da jastvo raskrinkamo kao puku interiorizovanu instuticuinalnost koja je rezultat mašine za proizvođenje smisla.
Zašto više ne znamo da ćutimo?
Prvi korak da počneš da ćutiš je da shvatiš da je govor, glas, nešto što nije tvoje, nešto što je pozajmljeno, implant, proteza. Proizvod beskrajne kolonizacije koja obrće spoljašnje u unutrašnje. Ono što ti je dozvoljeno shvati kao ono što želiš. Baš jako želiš.
Barouz je umro 2. avgusta 1997. godine, 30. jula je u dnevniku zapisao:
Za mene je nejneoprostiviji greh – Laž, jer ona, kao lažna novčanica, devalvira istinu.
Kako čovek koji gleda i oseća može da bude nešto drugo nego tužan?
Ljubav? Šta je to? Najprirodniji lek protiv bola koji postoji.
Posle svega: Ljubav, Istina i Tišina.
Mirko Sebić,
glavni urednik
|
U Muzeju istorije Jugoslavije, baštiniku nasleđa jugoslovenskih umetničkih i kulturoloških vizualizacija ideologije koja je u vremenu svoje vladavine transformisala mnoštvo kulturnih vrednosti Jugoslavije, na radost publike u regionu, postavljena je izložba "Ruska avangarda u Beogradu", u…
Gradina broj 23, kao i prethodne, donosi nova istraživanja umetnika, književnika, pesnika i kritičara o granicama ljubavi, duše, ljudskosti, istorije, umetnosti... Korice i kolorne strane u časopisu, koje odvajaju pojedine rubrike, obgrlile su tekstualni deo časopisa…
Martin Lisardi je direktorka muzeja Al Sen-Pjer u Parizu. Art brut je ono što prethodi konceptu, umetničkom angažmanu. To je umetnost koja nema tržišnu vrednost, koja ne traži društveno priznanje. Marginalna umetnost, na francuskom art brut…
