 Tu ulicu u njemu, njegovom spisateljskom rukom, prokrčila je ona, Letonka, Asja. Ova se ulica zove Ulica Asje Lacis po onoj koja ju je kao inženjer prokrčila u autoru. Letovao je na Kapriju, beše to jun 1924. godine, pregršt papira i citata – završava studiju o poreklu nemačke žalobne igre. Na pitanje zašto bi se neko bavio mrtvim slovima na papiru nema odgovor. Onda, 13. juna, piše Šolemu: ...ovde nema nikog vrednog pažnje. Pažnje je najvrednija letonska boljševikinja iz Rige koja glumi i režira u pozorištu. (... .) Jedna od najizvanrednijih žena koje sam upoznao.
 Ulica je, naravno jednosmerna – Einbahnstrasse. Kad se jednom uputite u tom pravcu nemoguće je vratiti se istim putem. Nema ponavljanja. Nema povratka.
Ona, širom otvorenih očiju: Moj prvi utisak: sočiva naočara, koja bacaju svetlost kao mali reflektori, gusta, tamna kosa, uzan nos... . - paketi su mu ispadali iz ruku. Sve u svemu – solidan intelektaualac, jedan od dobrostojećih.
Solidan intelektualac, dobrostojeći, boljševikinja i jednosmerne ulice.
A kuda bi mogla da vodi ulica prokrčena treptajem jednog junskog, mediteranskog, jutra. Verovatno tamo, na početak knjige, čije će idejno rešenje omota (Sacha Stone) on pokazati Asji u Moskvi dve godine kasnije prilikom iznenadne posete: Književna delotvornost od značaja može jedino poteći iz stroge razmene delenja i pisanja; ona se mora razvijati u lecima, brošurama, revijalnim člancima i plakatima skromnim formama koji bolje odgovaraju njenom uticaju u aktivnim zajednicama nego pretenciozni univerzalni gest knjige.
Pretencioznost, univerzalnost. Kao kad krenete na put sa jednom, jedinom misli, da ste u pravu – vi i niko drugi. Taj gest moći, on pisac, pripisuje knjizi uprkos tome što stasava u kulturi koja je knjigu, ovakvu kakvu je znamo i stvorila. Odreći se svega i krenuti u jednom smeru. Einbahnstrasse.
Delanje i pisanje, mašta i stvarnost ili kako od jednog postaje drugo. Pitanje je – čisto kao duga – zašto pisanje nije istovremeno i delanje, i obrnuto. Zašto produkcija knjiga, industrija reči, menja veru za večeru na svakom ćošku na kom sretne zgodnu priliku. Zašto žig od reči mora postati spomenik moći ili iscuriti u nevidljivo? Odgovaranje na to pitanje započeto je tada, u Kapriju, a završilo se nikad do kraja obelodanjenom rečenicom u Port Bou, u Španiji, 26. septembra 1940. ućutkano prekomernom dozom opijuma. Taj odgovor lebdi negde među hiljadama stranica Projekta pasaži, na mističnim stazama Pariza, Marseja, Berlina, Trsta, Novog Sada, Venecije...
A onda se stvorila Venecijanka. (... .)... . I zakleo sam se tada da će – ako ikada izađem iz moje imperije, ako se ikada ova jegulja spase Baltika – prva stvar koju ću učiniti biti da doputujem u Veneciju, da iznajmim sobu u prizemlju neke palazzo tako da talasi brodića što prolaze pljuskaju u prozore, da ću napisati nekoliko elegija dok gasim cigarete o vlažan kameni pod, da ću kašljati i piti, a kada ponestane novca, umesto karte za voz kupiti mali brauning i prosvirati sebi metak kroz glavu – kad već ne mogu da umrem u Veneciji prirodnom smrću.
Imaginarna zakletva Josifa Brodskog izrečena decenijama posle Benjaminove dobrovoljne smrti u Porto Bou kao da otključava zagonetku.
Kad već ne mogu da budem delotvoran i da pišem kao da svet menjam...
Pokazao sam joj (i poklonio) i omot za knjigu, koji je izradio Stone.
Veoma joj se dopao.
Mirko Sebić,
glavni urednik
|
U osunčanom danu jednog utorka, u prestoničkoj glavnoj ulici, sa zgrade / Kuće legata motrili su me crno beli mešoliki brkovi jednog od glavnih protagonista nadrealizma, Salvadora Dalija. Na spratu me je čekala postavljena izložba naslovljena…
Vajar Mladen Marinkov rođen je 1947. godine u Novom Sadu. Diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu, na odseku za vajarstvo, poslediplomske studije završio na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Jovana Kratohvila,…
