Zapravo tom rečenicom Kalvino zaključuje svoj roman/poemu. A u jednom predavanju kaže: Mislim da sam napisao nešto kao poslednju ljubavnu poemu gradovima. Ljubav koja samu sebe ispisuje, fragmentarno, delić po delić, ljubav koja se ne piše nego utiskuje. Proza koja odustajući od fabuliranja niže slike/želje. Gradovi i sećanje, gradovi i želje, gradovi i znakovi, gradvi i oči, gradovi i ime, gradovi i mrtvi….. Tanki gradovi.

Gde su zapravo Gradovi?

Sve se na kraju pretvaralo u sliku nekog grada, knjige koje sam čitao, umetničke izložbe koje sam posećivao, rasprave sa prijateljima.

Dok je slušao histerike Frojd je iščitavao azbuku Nesvesnog. Tek kasnije, posle iskustva fenomenologije i strukturalne lingvistike, situirajući Frojda, Žak Lakan je mogao da razabere da između reči i pisma, između slova i glasa postoje čitavi svetovi. Do njih se ne može stići vozeći pravo, pod punim gasom, jezički turbo-gliser. Do njih se stiže pre tonući nego ploveći. Frojd je prvi primetio da ono što je čitava Kultura proglasila za apsolutnu Drugost, nazivajući je mentalnom bolešću, anomalijom, nenormalnošću, patologijom, nije nemo, nije nemušto, već govori. Govori ono što Kultura neće da čuje. Evokacija tog govora je ogledalo psihoanalize.

Gradovi sećanja, gradovi želje, gradovi znakovi, gradovi oči, gradovi imena, gradovi mrtvi, tanki gradovi sve su to elementi jezika koji se nalazi između reči i pisma, između slova i glasa, kojim Marko Polo pripoveda Kublaj Kanu nešto što se pripovedati ne može. Ako hoćeš da saznaš koliko je mraka okolo, moraš da izoštriš pogled na daleke blede svetlosti, odgovoriće Marko Polo  caru Tatara na njegovu primedbu da gradovi o kojima priča ne postoje.

Na seminaru koji se čudno zove ...ou pire (...ili još gore) a koji je održan od novembra 1971. do juna 1972. godine, Lakan izgovara blasfemičnu tezu, svetogrdnu rečenicu: Platon je bio lakanovac. Taj i sledeći Seminar (XIX i XX)  posvećeni su Ljubavi, Znanju i Seksualnosti. Eros je odnos ali samo kao proces. Samo je kroz erotički proces moguć interpersonalni odnos. Seksualni odnos nije moguć. Erotičnost je suštinska životodarnost koja stapa misao i zanos, meru i ekstazu.

Platon kao lakanovac napisao je jednu rečenicu u jedinom spisu koji nije dijalog već pripovedanje, u Timaju on kaže: ...večiti prostor (Hora) koji ne podleže propadanju, a pruža boravište svemu što postoji; uhvatljiv nediskurzivnim zaključivanjem bez čulnog opažaja, gotovo neverovatan, kog gledamo kao u nekom snu. U prevodu, kako će kasnije reći Julija Kristeva, Hora, prihvatiteljka (od grčkog glagola horein – dati mesto, sadržati).

U Lakanovoj psiholanalitičkoj teoriji označavanje je rezultat odvajanja koje počinje stadijumom ogledala a završava kastracijom. Lakan objašnjava da je ovo odvajnaje neminovnost proscesa pretvaranja potrebe u žudnju. Kristeva kritikuje insistiranje na stadijumu ogledala, po njenom mišljenju, pre svega ovog mora postojati predjezički, sonorni ali nemušti, prostor govorećeg tela (Hora), neka vrsta prvobitnog telesnog pra-označitelja. Prekoračenje unazad, od jezika ka mestu zbivanja Zajedništva. Dakle, Mesto se rađa u prestupu, ono kroz telo postaje moguće. Zajedništvo samo preko incidenta dolazi na svet.

To čudesno Mesto Platona lakanovca je događaj prihvatanja, tačka gde se Žudnja/Želja pretvara u Ljubav/Eros. Zato je Kalvino u romanu/poemi i mogao da kaže: Želje su već sećanja. Kao što je i Platon lakanovac mogao da kaže: Znanje je već sećanje.

Kao što i mi danas želimo da kažemo: Gradovi su već sećanja.

Verovatno je malo kome od onih koji su  tog četvrtka 22. decembra prošle godine, tačno u podne, na Futoškoj ulici, smrzavajući se po eskimski hladnom danu, da bi napokon prekoračili granicu, otvorili kapiju napuštene kasarne Arčibald Rajs, i ušli u prostor za koji će im se kasnije hiljadu puta reći da nije njihov, dakle, verovatno je malo kome od njih na pamet pala jedna parola koja je bila ispisana na zidu Sorbone daleke 1968.

Budimo realni, tražimo nemoguće.

Mirko Sebić,
glavni urednik