Rečni bog Kefis zaljubi se u plavu nimfu Leriopu, da bi je osvojio okruži je svojim potocima i tako je zavede. Iz te čudne veze rodio se Narcis koji će postati mladić do tada neviđene lepote. Kada se Narcis rodio vidoviti Teresije je rekao njegovoj majci da će joj sin doživeti duboku starost pod uslovom da nikad ne upozna sebe. Do svoje šesnaeste godine Narcis je slomio mnogima srca jer njegova lepota beše božanska a oholost ništa manja.

Ali dođe i taj dan, čuveni događaj kod Dankona u Tespiji kod jednog nevinog izvora kog niko nije oskrnavio, Narcis se žedan nagnu nad vodu i tada uglada svoj lik. Vrtlog opčinjenosti. Vrtlog ljubavi, nemoguće. Jer šta to vidi Narcis što nije privid. Vidi ono što se ne može dotaknuti, ono što ne može imati telo a što telo traži. Šta je ta slatka slika koja mu je pomela oholo srce. Ovidije kaže: Ni habet ista sui: tecum venitque manetque/ Tecum discedet, si tu discedere possis (Ništa nije sama po sebi: sa tobom se pojavljuje/ Sa tobom nestaje, kada odeš raspršiće se).

Objekt ljubavi nije ništa sam po sebi, raspršiće se čim se Narcis pokrene. Ali pre toga Narcis želi da dotakne ono što voli, pored oka, pored slike, glavni erotski instument su usne i ruke, dodir je taj koji nastupa posle pogleda. Kad god bi pokušao da dodirne to što voli nestajala bi ta divna slika, nestajao bi razlog za dodira. U prvi mah on ne shvata šta to znači, upušta se u igru dešifrovanja u igru tumačenja i odgonetanja ne bi li spoznajom obuhvatio i potpuno zadržao to što voli (mnogo kasnije jedan će pisac o tom momentu napisati čitav roman i nazvaće ga Jedna Svanova ljubav).

Tu na Dankonu nad tim nevinim izvorom  Narcis otkriva sebe kao Drugog, ali drugog koga ne može dotaknuti u čiju unutrašnjost nikad neće prodreti. To je njegov usud koji ga vodi u smrt. Jer Narcis sebi može pomoći samo ako prodre u svoju unutrašnjost. Ako samog sebe dotakne kao da je Drugi.

Taj usud narcističke figure izgleda da je utkan u istoriju zapadne subjektivnosti. Subjekt ovde sebe može da izgradi jedino na prividu vlastite slike. Zapravo svaki akt počinje od tog privida, svaki čin prevratnički počinje od ogledanja u vlastitoj slici kao da je slika Drugog. I, barem do sada, svaki je prevratnički čin u toj drami i završavao.

Frojd je među prvima na početku dvadesetog veka skrenuo pažnju na orginalnost narcističke figure u našoj civilizaciji. On termin narcizam pominje prvi put u jednoj podužoj fusnoti u Tri eseja o seksualnosti 1910. godine da bi ga kasnije u čuvenoj studiji o slučaju Šreber definisa kao: "There comes a time in the development of the individual at which he unifies his sexual instincts (which have hitherto been engaged in autoerotic activities) in order to obtain a love-object; and he begins by taking himself, his own body as his love-object".

Dakle, narcizam je auterotizam i prvi stadijum u razvoju  ljubavi, odnosno korak bez koga se ne može krenuti ka Drugom. Ali zašto? Upravo zato jer je postojanje Drugog potpuno neprozirno. Da bismo pipnuli drugog jedino što nam preostaje je da prvo opipamo sebe. Ali ako je taj autoerotski korak neophodan da bi se došlo do Drugog onda njegova senka lebdi nad svakom ljubavnom avanturom, nad svakim prevratničkim činom (jer to je isto) odnosno onda nikad ne možemo biti sigurni da voleći drugog ne volimo upravo vlastiti odraz. Prazninu. Usud je to Narcisov. Svaka je ljubav samo naša fantazma Drugog. Iluzija. Svaka je akcija samo iluzorno delotvorna.

Potrebno je prevladati tu narcističku sudbinu ne uništivši ljubav. Potrebno je stvoriti Narcisa koji može da zagrli samog sebe i da to preživi.

Prevratnički, idealni, Narcis, onaj koji prevladava sudbinu narcizma, rodiće se u imaginaciji starog Vilijema Barouza mnogo, mnogo, posle Ovidija kada će se u romanu Gradovi, crvene noći ispisati ovi redovi: "Jednog dana sam ležao go na krevetu. Osećao sam na sebi topao prolećni povetarac i posmatrao senke lišća kako igraju na zidu. Prolazio sam kroz seksualni san kao da recitujem abecedu. Onda sam iznenada ugledao srebrne mrlje pred očima i osetio slabost u grudima – kao da umirem. I onda sam ušao u sebe i u snu svršio!"

Dakle, čak i kod Barouza prevladavnje narcističkog usuda jedan je autoerotični san. S tim što je ovde naglasak na snu a ne na autoerotizmu. Ovde se radi o snu i srebrnim mrljama.

Srebrene mrlje i povratak na tačku pre jezika i pre kulture, povratak na tačku u kojoj se briše razlika između reči i činova.

Između Ja i Drugog.

Mirko Sebić,
glavni urednik