U opusu Gorana Despotovskog, skoro od najranijih radova, postoji konstantno dvojstvo egzistencije slike i prostornih instalacija. Prema slici Despotovski ima izrazit respekt - ona je osnovno polaziste njegovog delovanja. U svojim slikama, podstaknut impulsima svakodnevlja, umetnik iskazuje svoje osecanje likovnosti. Pri tome on uspeva da iskace sopstveno ispunjenje cinom slikanja: bojom, materijom i gestom on uverljivo izrazava emocionalna i ekspresivna stanja. Poetika slike Gorana Despotovskog je zasnovana na taktilnim likovnim vrednostima, na vizuelnoj strukturi pikturalne tvorevine, na dejstvenosti pikturalnih konstituenata.

Istovremeno, ovaj umetnik jeste zapitan pred elementarnim pikturalnim propozicijama, pred ontoloskim problemima slike i slikarstva. Despotovski problematizuje sliku, istrazuje unutar njenog plastickog bica, ispituje osobenosti pikturalne materije... Svi njegovi slikarski postupci ukazuju na nameru da se polje slike profilozofira, da se vizuelnost shvati kao svojevrsna ideoloska cinjenica, kao osmisljeni stav o svetu i umetnosti.

U tom smislu treba posmatrati i instalacije Gorana Despotovskog. U njegovim ranijim radovima slika je pretvarana u svojevrsnu instalaciju jer je njena faktura bogacena razlicitim materijalima. Tacnije receno, u sliku su unoseni utilitarni materijali (tkanina, drveni upotrebni elementi...) i ona je veoma cesto "iskoracivala" u prostor. U aktuelnom trenutku Despotovski iz slike"izdvaja" prostorne aplikacije. U izlozbenim prezentacijama radova Gorana Despotovskog pojavljuje se mnostvo stvarnih starih kaputa, zasebnih elemenata jedne ambijentalne instalacije koja bi da u umetnikov iskaz, pored likovnih, ukljuci i socijalne aspekte. Takva nastojanja se pospesuju slikama koje su i dalje sastavni deo ukupne ambijentalne instalacije. Na njima je, sumarno, svedeno, vizuelno kristalno jasno i slikarski veoma ubedljivo, naslikana predstava kaputa ali sa jasnom asocijacijom na ljudsko oblicje. Tako se formira zanimljiva rebusna intriga: dinamicno naslikana predstava je suprotstavljena nestvarnoj staticnosti realnih predmeta... Zvuk koji se javlja iz malenih neispravnih muzickih automata cine ovu instalaciju jos provokativnijom... Zapravo, celokupna predstava je apsurdna, i to onoliko koliko su apsurdne nase egzistencijalne prilike i situacije, nase zivljenje u vremenima jedne duboke, dugotrajne i transformisuce krize...

Dakle, o delu Gorana Despotovskog danas mozemo govoriti kao o adekvatnom i delotvornom umetnickom izrazu. Ovaj umetnik razborito prepoznaje karakteristicnosti nase svakodnevice i sugestivno ih pretvara u zanimljive i sadrzinsko bogate slikarske i prostorne tvorevine. A takav iskaz je obelezen nekakvim tihim, snaznim i potmulim ekspresionizmom koji se sugestivno prenosi na posmatraca. Kako je taj ekspresionizam Gorana Despotovskog iskren, kako proistice iz duboke ljudske i umetnicke zabrinutosti za sudbinu coveka naseg doba, moguce mu je verovati. Jer, ova umetnost je sposobna da svog posmatraca osvesti te da ga uveri u mogucnost duhovnog prevladavanja epohalne krize koju zivimo i prozivljavamo u vremenu prekretnice vekova...

Sava Stepanov