Praktično već od početka kreativnog iskazivanja kroz vizuelne umetnosti Borislav Šuput je u ateljeu, a potom i na izložbama, gotovo laboratorijski analizirao i eksperimentisao sa pragovima monorecepcija pri suočavanju posmatrača sa predimenzionisanim, mastodontskim obličjima, ili suprotno, mikroumanjenjima osvedočenih megastruktura, poput željezničkih kompozicija, lokomotiva i slično.

Idući za tragom razložno postavljenih ciljeva i metodologija, iz kojih su proistekli zastrašujući tokovi energija i hipo rast predmeta i oblika, nameću se skoro metafizičke nedoumice da li je čovek uopšte merilo stvari, ili smo ovde jednostavno usisani u Šuputovu "statistiku velikih brojeva" i obmanu dozvoljenu u korist umetnosti.

Na teorijsko pitanje, kako se desilo da su autoriteti fizičkih veličina od objekata koji uopšte ne moraju da poseduju atribucije umetničkih dela načinili skulpture sa respektivnim deplasmanima, velikom količinom istisnutog vazduha iz prostorije i uopšte zapanjujućom harizmom, ipak se nude se izvesni odgovori...

Dakle, poigravajući se predmetima od rubnog značaja, koji egzistiraju u banalnoj stvarnosti Šuput je poput Kejdža i Šenberga (upotreba zvukovnih pačvorka), besmislenu galanteriju štipaljki, spajalica, zihernadli i sl. iz stanja nevažnosti i deminutiva naduvao i preneo u voluminozne skulpture koje se nameću snagom, gustinom i savršenim proizvodno-zanatskim stiskom!

Nešto kao "dijagram" ustrojstva Šuputovih struktura predstavljale bi sledeće odrednice:

A. Informativno (spajalica npr.)
B. Formativno (stvarna veličina spajalice)
C. Nad-formativno (nabujala dimenzija spajalice)

Neposredno u vezi stoji i zanimljivo pitanje o de fakto proporcijama i pseudoproporcijama, odnosno veštom iluzivizmu vajara da nas ubedi do koje mere se matematičke, ili lažno matematičke razmere svode na to da su u umetnosti nevažne.

Uostalom, igrom velikih brojeva i dimenzija Borislav Šuput suspenduje realna viziranja skulptura u odnosu na prostor i sve u njemu zatečeno, tako da stereo opažaji (triangulacije) postaju nevalidni, Bruneleskijeva perspektiva izigrana, a skulpture - predmeti emituju oniričke zabune, taman kao u Alisi u zemlji čuda.

Kamerne i manje prostore ova moćna tela doslovno potiru već samim fizičkim prisustvom, dok velike galerije i aule postaju relativizovane jer ono što iskustveno znamo čemu služi i kojih je dimenzija, n a d – e r g o n o m s k i m proporcijama i giga rastom dovodi u pitanje stečene predodžbe o porecima veličina u svetu pojmova i stvari. Suprotno od opažaja koji nam decenijama nalažu da pribadače, štipaljke i spajalice kao efemeride posmatramo isključivo odgore i horizontalno - ortogonalno, razumljivo jer takve predmete zatičemo na površinama nekog stola, ploče, ili deka u Šuputovoj verziji prevođenja banalnog u artificijelno, regustrujemo ih uglavnom vertikalno i to sa očnom tačkom fiksiranom oko polovine ili druge trećine mase.

...Na kraju, Šuputov opus, kurs i tvorenje Levijatana i nečeg veoma bliskog Euklidovim prostim mašinama (npr.) moramo konstatovati kao umetnikovo pomeranje van - bitnosti ka pre - bitnosti i način da se uđe u polje paralelnih dimenzija stvari i njihovih poetika.

Lazar Simonović