U svom najnovijem ciklusu radova Ðorđe Stanojević nas vraća zemlji pokušavajući da, kroz određene predmete i iskustva, sebi ali i drugima osvesti egzistencijalno osećanje bavljenja umetnošću. U tom procesu, koji je često nesvestan, iskonski i nepatvoren, on ima jednu misao, ili bolje reći jedno osećanje, koja se kristalnom jasnoćom prenosi u svaki od materijala u kojima radi. Bilo da se radi o drvetu, metalu ili samoj zemlji, Stanojević uspeva da prenese egzistencijalni nemir u materijal i tako dopre do suštine, do posmatrača.

Njegova poruka je jasna i jednostavna. Sve prolazi, sve se menja, umetnost beleži, prenosi i jedina je sposobna da nas uzdigne iznad blata u kome živimo. On na esencijalan način povezuje univerzalna pitanja koja su još naši preci postavljali sebi kada su po prvi put oslikavali zidove pećina.

Stanojević je razvio specifičan i subjektivan stav prema zemlji i prirodi. On proističe iz velikog i teškog rada koji leži u osnovi svakog dela koje umetnik predstavlja. Zato Stanojević postavlja sam sebi ali i svima nama pitanje: "Može li teže?" Zemlja je za Ðorđa metafora umetnosti, teška, po nekad prljava i nezgodna, nepatvorena i iskrena. O njoj umetnik intenzivno razmišlja, uvlači je u različite kontekste, daje joj nova značenja.

S jedne strane to je dugogodišnje razmišljanje i dolaženje do fundamentalnih zakonitosti i osobina umetničke prakse kao jedine moguće oblasti delovanja koja je u stanju da se na najiskreniji način pozabavi svime onim što sam život i prirodu čine jedinstvenim i neponovljivim iskustvom. Bez trivijalnosti i banalnosti svakodnevnog života i dnevnopolitičkih afera, umetnik svojim radovima stvara realnost u kojoj su zemlja i priroda ponovo deo naših života.

Saša Janjić,
izvod iz teksta