Vladislav Šešlija se na vojvođanskoj umetničkoj sceni pojavio tokom ranih devedesetih godina prošlog veka. U vremenu tada započete epohalne krize mladi umetnik je reagovao potentnim i poletnim (neo)eskpresionističkim gestom. Taj njegov ekspresionizam, to njegovo tadašnje slikarstvo, moglo se smatrati specifičnim buntovničkim umetničkom manifestacijom, izrazom neslaganja sa kriznim socijalnim, političkim i kulturološkim kontekstom. U osnovi Šešlijinog izraza, baš kao kao i u slikarstavima brojnih njegovih ispisnika, snažni subjektivizam je značio protest zbog karaktera sveta i vremena u kome je živeo i stvarao svoju umetnost. No, već tada, u tom preludijskom periodu sopstvene umetnosti, Vladislav Šešlija je iskazivao nesvakidašnju – radost slikanja.

Opštem osećanju krize i tragičnosti – umetnik je suprotstavio jedno poetično i iskreno slikarstvo. Pri tome, njegova slika je bila čvrsto zasnovana na primarnom dejstvu i funkcionalizaciji likovnih elemenata. Takva  Šešlijina nastojanja bili su postavljena na jasnom  modernističkom načelu po kojem "umetnost ima pravo na zasebnost, ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila uzor drugim znanjima i drugim praksama" (Filiberto Menna). U svakom slučaju, sredinom tih fatalnih devedesetih godina proteklog veka, mladi Vladislav Šešlija je autentični akter tada aktuelnih zbivanja koji se pojavljivao na, u to vreme, veoma  značajnim izložbenim manifestacijama, poput postavke "O apstrakciji ponovo" u Galeriji Zlatno oko u Novom Sadu, zatim na  prvom Bijenalu mladih u Vršcu 1994. godine, te na još nekim grupnim izložbama.

Od tada do danas, ovo slikarstvo se razvijalo tokovima skladnog i logičnog kontinuiteta. Zapravo, Šešlija je konstantno posvećen jednom specifičnom shvatanju područja slike kao predela stvaralačke igre. Njegove predstave, bilo da se radi o vidljim motivima, o asocijativnim, ili čak apstrakcijskim krhotinama nekadašnjih realističkih prikaza - uglavnom predstavljaju ludističku (re)interpretaciju vlastitog doživljaja i shvatnja sveta i sveta slike. Najčešće je Šešlijina slika zasnovana na dominantnoj ulozi boje. Raskošni sklop boja on večito sabira, sadeva i uslojava u jedinstvenu kolorističku sintezu, i u autentičnu pikturalnu atmosferu. Dijapazon tih intenzivno bojenih pikturalnih zapisa veoma je širok – od tmastih i dubokih, slojevito iznuđenih tonova – do lapidarnih, tankih, primarnih, lazurnih namaza zvonkog zvuka i razigranih bojenih akcenata… I Šešlijino shvatanje crteža je veoma širokog raspona. Uglavnom se radi o "otvorenom" crtežu, o oslobođenim samostalnim linijama koje se, veoma često, pojavljuju u plastičkoj strukturi kao poseban vizuelno-likovni podatak – mada ovom slikaru nije stran ni crtanje snažnim, neki put čak strogim potezima sklopljenim i povezanim tako da, istovremeno, konstruišu i definišu, ali i "stežu" nacrtanu formu...

Očito je da je Šešlijin slikarski koncept daleko od bilo kakve racionalnosti i cerebralnosti. U ovoj umetnosti radi se o spontanim i refleksnim slikarskim reakcijama: slika jeste svojevrsno arkadijsko utočište naslikana u smutnim vremenima ispunjenim brojnim manifestacijama jedne odista dugotrajne i iscrpljujuće tranzicijske krize koja se, već odavno, pretvorila u stanje. Slikar Vladislav Šešlija se tom stanju opire i suprotstavlja. A pri tome, njegova namera nikada nije usmerena ka stvaranju poruke i poduke, on slikom iskazuje  vlastito stanje svesti, sopstveno raspoloženje i čistu dušu, osećajnost i iskrenost pred svetom u kome živi i stvara. U tom smislu ovo slikarstvo treba prihvatiti kao rezultat jednog poštenog, čak čistog etičkog stava vidljivog u umetnikovom odnosa prema slici, njenom smislu, njenom ontološkom biću.

Sava Stepanov