Pre dve godine Zrenjaninci su, na izložbi u Duhovnom centru "Prepodobni Rafailo Banatski", mogli da vide deo stvaralaštva Bojana Milosavljevića. Predstavio nam je tada u ekspresionističkom duhu slikane kompozicije sa temama urbanih predela, mrtvih priroda, portreta. Tekuća izložba u Narodnom muzeju se nadovezuje na prethodnu jer je, nadrealnim slikama koje nam je sada autor prikazao, zaokružen njegov dosadašnji likovni opus.

Subjektivnost u pristupu delu i sugestivan kolorizam su ishodišta i uhodišta celokupnog stvaralaštva Bojana Milosavljevića. Međutim, između pojedinih ciklusa ima i bitne razlike.

Na delima viđenim u Duhovnom centru, sa motivima iz svakodnevnog okruženja, Milosavljević polazi od percepcije realnog da bi dalje sve transponovao kroz svoj doživljaj sveta. Na kompozicijama sa ove izložbe ide obrnutim putem, iznutra, kreće u smelu pustolovinu duha. To je umetnikov pohod u nepoznato, u mračne dubine sopstvene podsvesti, tajanstva, snoviđenja i mašte, misteriju onostranog. Pri tom, u delima zatičemo prostore duhovnog nespokojstva proisteklog iz sveopšte nesigurnosti ljudske egzistencije, što produkuje dramu otuđenja, depresije, poražavajuća stanja neljudskog u ljudskom. Umetnik slika traumatična, preteća i mučna osećanja, koje u čoveku ta stanja „zle kobi“ prouzrokuju. Kompozicijom se šire fantasmagorične vizije kojima vladaju neke nakazne spodobe stigle ovde iz košmarnih snova i mraka podsvesti. Ova halucinantna bića su neslućenih oblika i na njima se jedre, vitalističke forme deformišu i podređuju oštrim, špicastim formama što agresivno paraju prostor i aktivno su svedočanstvo nespokojstva. Kolorit povišenog zvuka i snažnih kontrasta (žuto, plavo, zeleno, crveno), sa vidnim tragovima temperamentnog nanosa, svojim ekspresivnim nabojem unosi napetost i nemir u kompoziciju, kolorit atakuje na naše otupele emocije.

Na nekoliko radova iz ovog nadrealnog ciklusa pojavljuju se čovekolika obličja. Ljudske figure na kompozicijama su izobličene i degenerisane pa nas slike prestrave svojom morbidnošću i halucinantno-mučnim vizijama. U istom tom duhu urađeno je i nekoliko portreta. Milosavljević ne portretiše lice, jer ono je samo maska za predstavljanje i dopadanje drugima. Umetnik prodire u lavirinte psihe, pa i dalje, u stihijske sile podsvesti, da bi razotkrio duboko sakrivene osobine ličnosti. Likovi se razobličuju i deformišu pod navalom unutrašnje drame bića. Na njima zatičemo traumatična i manično-depresivna stanja, izopačenost i zlo rovare po nekim portretima narastajući do demonskog. Tako se portreti udaljavaju od privida pojavnog sveta i otvaraju iracionalnom. Pri tom su, upečatljiv ekspresivni kolorit i prodorne, a ubedljive anatomske deformacije, dominantna izražajna sredstva ovih morbidalijama ispunjenih portreta. Na njima dimenzija ljudskog doživljava potpuni poraz.

Na kraju zaključimo da slikarstvo Bojana Milosavljevića predstavlja poosobljen oblik ekspresivno-fantastične figuracije, koja svojim irealnim izrazom svedoči o realnom, pretećem tragizmu čovekove sudbine.

Jasmina Tutorov,
muzejski savetnik i likovni kritičar AICE