Milun Šiljković je i kao umetnik i kao ličnost autentična pojava. Već više od trideset godina Milun se bavi produkcijom predmeta u drvetu koji izmiču klasifikaciji naivne umetnosti jer se ne bave tematskim stereotipima kao što su genre scene i objekti seoskog života, sve narativa na kojima inače naivna umetnost počiva kao sentimentalni podsetnik za idealizovanu prošlost.

Milun ima snažnu potrebu da se izrazi gledanjem i viđenjem, kako bi to govorio  profesor Kosta Bogdanović. On svoja viđenja manifestuje u drvetu kao sebi najbližem materijalu, toliko bliskom da se gotovo identifikovao sa njegovom strukturom. Dakle, on gleda i, sledeći neku sopstvenu liniju viđenja, radi na drvetu bespogovorno poštujući osobine i njegovu materijalnu prirodu.

Slavko Timotijević,
izvod iz teksta