Odavno postoji priča po kojoj nije dobro ako učenik ne prevaziđe svog učitelja. Iz umetničkih radionica su se rađali umetnici. Počinjali su mešanjem pigmenta praveći boje, a završavali svoje naukovanje tako što im je majstor slikar dozvoljavao da na njegovoj slici "obrade" neki deo. Onaj koji je to imao prilike da doživi, bio je izuzetno počastvovan i zahvalan svom učitelju. To što je maestro dopustio da učenik slika, bio je znak da je sazreo i da je spreman da se uhvati u koštac sa olujama slikarstva i umetnosti i, naravno, da prima porudžbine za svoja slikarska dela.

U istoriji se, dakle, često pominju učenici-umetnici i priča se o njima. A, postavlja se pitanje šta je sa onima koji su im prenosila znanja, sa učiteljima, danas profesorima? Kako se oseća profesor kada utvrdi i pokaže se, u jednom trenutku, da je učenik spreman za samostalan put? Da li i danas postoji taj trenutak? Želim da verujem da postoji. Kod mene sigurno postoji, to znam. Taj divni momenat kada vam teret sklizne sa leđa, kad vidite da student ide svojim putem, kad njegov rad nosi dovoljno likovnih i vizuelnih senzacija i opstaje kao samostalno i kvalitetno umetničko delo. To saznanje se ne zaboravlja i zato uživam u svakom ovakvom trenutku.

Tri mlade slikarke: Suzana Dželatović, Ivana Filipović i Milica Radović imale su sreću da budu moji studenti. Moja sreća, što sam im professor, još je veća, jer su mi ove umetnice pružile mogućnost da istinski uživam posmatrajući kako umetnički stasavaju iz godine u godinu, a da pritom i sam na to imam uticaja.

Teoretičari umetnosti danas pišu i filozofiraju o sudbini slike i često su njihova razmišljanja dovoljna sama sebi i bez kontakta sa slikom. Neće doprineti razvoju, a ni nestanku slike. Da li će slika opstati, zavisi samo od slikara, čija je dužnost da se za to izbore.

Verujem da će ova trojka umetnica dati odgovarajući doprinos budućnosti slike. One to već sada čine. Njihova dela mame oči ljubitelja slikarstva i čine da posmatrač ima želju da zadrži pogled na toj čarobnoj površini, da mu zaigra emocija i dobije izraz blaženstva na licu. Njihovi radovi šire veru u opstanak klasične slike kao veoma dragocenog vida likovnog stvaralaštva, s ciljem da oplemenjuje kako onog ko je posmatra, tako i onog ko je stvara. Sve tri pokazuju afinitet prema ekspresivnom izrazu, širokim, sigurnim potezima neguju boju i bave se figurom.

Milica Radović, predstavlja se raskošnim aktovima bogatog i zrelog kolorita. Slikana sigurnim, gotovo divljim potezima, ova dela dovedena su do tačke pucanja. Na njima sve pršti od siline i energije, pa se ima utisak da i model uzvikuje “Ja sam energija”. Otkuda takva ekspresivnost i silina u tako krhkom telu slikarke?

I Suzana Dželatović forsira akt. Njene forme kao da su zaustavljene u prostoru i vremenu. Ova umetnica služi se širokim sigurnim potezima. U skladno izbalansiranom ritmu, smenjuju se pastuozno tretirane i lazurne, skoro bezbojne, površine, pri čemu veoma promišljeno koristi svetlosne akcente.

Ivana Filipović zagovara, u svom umetničkom kredu, tzv. uvećani portret. Cilj joj je što dublje psihološko poniranje u tajnovite predele svojih likova. Odlikuju je snažni bojeni potezi i sigurno akcentovanje kojim, oči u oči, vodi dijalog sa modelom tragajući za suštonom njegovog unutrašnjeg bića.

Naravno, ove tri umetnice prikazale su nam, ovom prilikom, samo mali deo svog slikarskog opusa. Dovoljno, čini mi se, da se stekne utisak o njihovom raskošnom umeću i visokom nivou kreativnosti. Ova trojka nosi vatru u srcu! Srca im trepere a duša izgara.

Verujemo u sliku i emociju, poručuju Milica, Suzana i Ivana. Sa istim uverenjem uz njih je i njihov profesor, siguran da su već naznačile put za svoje pravo mesto na likovnoj sceni Srbije.

Mr Željko Đurović,
vanredni profesor