 Može li se danas razumeti smisao tragičkog, istinski pojmiti njegova dubina. U svetu prekrivenom katastrofama, u svetu koji sebe ne može više da doživi kao celinu a da ne slaže sam sebe, u svetu koji sebe ne može da vidi iako stalno gleda beskrajno mnoštvo slika, čini se da u takvom svetu nema tragike. Ima nesreće, ima i bola, svuda i na svakom koraku, ali tragičkog osećanja nema.
 Naše slepilo gleda.
Zamislimo ono jedno kiklopsko oko Sokratovo upereno u tragediju, ono oko u kojem nikad nije zaplamteo divni zanos umetničkog oduševljenja – zamislimo kako je tome oku bilo uskraćeno da sa uživanjem gleda u dioniske ponore – i šta je ono moralo da ugleda u uzvišenoj i proslavljenoj tragičkoj umetnosti, kako je naziva Platon? Nešto prilično nerazumno, s uzrocima koji kao da su bez posledica i s posledicama koje kao da su bez uzroka.
Za Ničea u Rođenju tragedije Sokrat je kiklopska figura, izdanak čkiljave i nakazna kulture koja proizilazi iz sofistike i nastavlja se sve do naših dana u obogotvorenom racionalizmu i agresivnom scientizmu, u vladavini lošeg posredovanja. Dakle, nije problem u oslanjanju na razum već u potrebi da se sve izvan razuma zbriše kao ne-razum. Ne samo da ništa ne može biti iznad razuma već ništa ne može biti doli on sam. Svako pitanje ima svoj odgovor a izvan pitanja i odgovora nema ničega. Protiv te vrste jednookog slepila, kiklopske bahatosti, ustaje Niče braneći tragičko.
Niče 1873. piše tekst pod nazivom O istini i laži u vanmoralnom smislu i u ovom mladalačkom tekstu postavlja pitanje o ulozi intelekta u celini svetu.
Šta je, dakle, istina? Pokretno mnoštvo metafora, metonimija, antropomorfizama, ukratko zbir ljudskih veza koje su poetski i retorski bile uznesene, prenesene, ukrašene, i koje nakon duge upotrebe, učvršćene, kanonizovane i obavezne, nalikuju na neki narod: istine su iluzije za koje smo zaboravili šta su, metafore, pohabane i sa izgubljenom čulnom snagom, novčići čiji je otisak istrven i sada se mogu jedino promatrati ne više kao novčići nego kao puki metal.
Nervni nadražaji u oku prenose se u sliku, to je jedno posredovanje koje Niče vidi kao metaforu, zatim se ta slika posredstvom glasa prenosi u reč. I to je medijalizacija koja nema osnovu u suštini stvari. Mi smo poput gluvog čoveka koji videvši raspored peščanih oblika koje proizvodi vibriranje zvuka zaključi da to jeste zvuk sam.
Verujemo da znamo nešto o samim stvarima govorimo li o drveću, bojama, snegu i cveću, a ipak ne posedujemo ništa sem metafora stvari, koje čak i ne odgovaraju izvornim suštastvima.
Niče pokušava da nam kaže da misliti znači posredovati a da posredovati znači nužno iskrivljavati. Jezik je puka nagodba o znakovima, ukupnost konvencija, utvrđivanje ubuduće važećih znakova. Čovek istraživač, pojmovni mislilac, misleći da staje na čvrsto tlo jezika zapravo lebdi nad provalijom proizvoljnosti daleko od suštine stvari.
Kad Kerolova Alisa zapita Hapti Damptija: Kako možeš naterati reči da znače tako mnogo stvari, on jednostavno odgovara: Pitanje je ko je gospodar i to je sve. A ko je danas gospodar reči? Rečima gospodari medij. Ali nemojmo zaboraviti ono što je još i Makluan isticao: i novac je medij. I kako je to rekao u jednom intervjuu Franko Berardi Bifo: novac i jezik imaju nešto zajedničko oni su ništa, a pokreću sve.
Niče je shvatio da se počevši od Sokrata značajno smanjilo vidno polje mišljenja, da se ono svelo na hipertrofiju pojma. Uprkos njegovoj, u mladalačkim radovima još nerazvijenoj argumentaciji i nekoj implicitnoj psihologijskoj vizuri, njegova intuicija pogađa metu.
Reč je o oku, pogledu koji tako usamljen postaje slep. Gledati slepo, izvorni paradoks. Jer ono tragičko dolazi iz pogleda ali drugačijeg. Od ne-ljudskog pogleda. Sokrat je prvi put Homera, Pindara, Eshila, Dioniza, gledao kao usamljeni pojedinac. Od tada pogled je uvek usamljen, on čini stvari nedodirljivim. On nužno isključuje dodir, miris, ukus... Oko je važnije od kože, nepca, njuha. Trezvenost je važnija od transa i ekstaze. Postali smo ono što gledamo i sami nedodirljivi.
U jednom čudnom fragmentu iz zaostavštine Helderlin će reći: U tragičkom je, pak, znak sam po sebi beznačajan, bez dejstva, ali se on izvorno direktno ispoljava. Direktno i bez posredništva, bez medijalizacije. U Empedoklu, nikad dovršenoj Helderlinovoj tragediji, progovara volja za probojem u Nevidljivo, ona je želja da se pogled učini nevažnim, da se ide ravno ka Elementima i da se sa njima sjedini. Žudnja za preokretom je žudnja za tragičkom izvornošću. Kao i Niče i Helderlin je ovo žudnju za preokretom skupo platio i već negde prekriven velom ludila napisao: Da li bih hteo da sam kometa? Da. Jer one imaju brzinu ptica, cvetaju vatrom i u čistoti su kao deca.
Mirko Sebić,
glavni urednik
|
