 Jednog jutra začule su se trube i zurle. Bilo je to letnje jutro pre toliko godina da izgleda da se nikad nije ni dogodilo. Zapravo, možda to baš i nisu bile trube i zurle ali sigurno, bilo je leto u malom gradiću u Istri koji se tada nalazio u nekoj zemlji čije se ime zbog nostalgičnih vibracija ovde neće spominjati. Dražava je zvala svoje mladiće da joj tako mladi i devetnaestogodišnji iskažu ljubav.
 Mladići su se čudili, ipak, nije to bila ljubav na prvi pogled. Jednom od tih mladića baš tog jutra puklo je nešto u kolenu tako da je ostao gotovo nepokretan. Bez subjektivne želje da uskrati ljubav ostao je sam baš kad su svi njegovi drugovi otišli van kuće da vole nešto što se tada zvalo narodna armija jedne zemlje čije se ime ovde, zbog nostalgičnih vibracija, neće spominjati.
Ljubav se ne trži
niti ne kupuje / Ko ljubiti ne zna / nek se ne hapljuje
Jedne samotne noći u tišini mraka vozeći čežnjivo prema Jadranu, u gradu bez imena, prekorači dozvoljeno i iznenada, iza nekog ugla, stvoriše se policajci. Svi policajci u svim zemljama izgledaju isto, besprekorni kao država. U gradovima bez imena u samotnim noćima i policajci i vojnici i banditi, svi izgledaju isto. Bojati se znači misliti. Misao ćuti, usta žvaću.
Tog jutra, na obali mora za koje je mislio da će uvek biti njegovo, vidi kako sunce izlazi, sporo, besprekorno sporo, kao država.
Ljubav ne raspari / žbiri ni žandari / niti poglavari
Jer onaj ko ima priliku da vidi pravog prijatelja, u njemu vidi svoju sopstvenu idealnu sliku. Zbog toga oni odsutni su prisutni, siromašni su bogati a slabi su jaki i što je najneverovatnije, mrtvi žive.
U predvečerje, kišno, novembarsko, na raskršću bez ljudi, kako to dolikuje narodnim pričama, pojavi se vrag. Tom momku naviknutom na beskrajni protok vremena nikad nije dosadno, pa i ovaj put, zabave radi, smota rep u opasno smrtonosno klupko. Bez reči i bez smisla poginuše nam prijatelji. Aristotel kog su zvali „onaj koji čita" rekao bi da je glavni cilj političke nauke da podstiče stvaranje prijatelja. Ali vrag ne spava a u tom predvečerju očigledno nije bilo političke nauke a ni štrebera koje zovu „oni koji čitaju". Ostala su tvrdoglava stratišta i onaj momak kojem nikad nije dosadno.
Ali ostala je i zagonetka jedne reči, jednog gesta, neprevodivih na jezik države. Jedne reči bez koje ne bismo znali da napišemo ni prvo ni poslednje slovo.
Ako nam je ljubav / iskrena i prava / z srca ju ne spere / šej / Mura niti Drava
Mirko Sebić,
glavni urednik
Devetnaesti broj časopisa "Nova misao" može se pohvaliti zaista bogatim i vrlo zanimljivim sadržajem. Život i delo nam je ovog puta ispričao Jovica Aćin opisujući svoju dečačku priču, koja mu i danas kazuje da snove iz detinjstva nikad ne zaboravljamo. Otišao je iz Zrenjanina tragajući za drugačijom maštom, za vizijama koje nisu ravne. Prvi put se kao urednik potpisao na knjižici "Pamflet" i tada je ta knjiga predstavljala avangardu kakve dugo nije bilo u srpskoj književnosti. Odlazak u Beograd najpre opisuje kao pust, ali je zato pisao mnogo. Godine su prolazile, a pisac je u međuvremenu uređivao "Književnu reč", "Delo", "Student". Sada govori o svojim knjigama, i kaže da voli knjige u kojima se priča o drugim knjigama, jer u njima postoji nešto što je naša odbrana od zla.
Tri teksta nam opisuju posvećenost mediju fotografije i videa Brede Beban. U svom radu je emocije i strasti uspela da vrati domenu referentne umetnosti i tako stvori još jednu od potrebnih poveznica elitne umetnosti i nasleđa neoavangarde sa širokom publikom.
Presudne momente u svom radu ispričali su: Anhel Mestres; Oliver Frljić; Siniša Tucić, kao jedan od najtalentovanijih pesnika u Vojvodini i Ejmi Gugenhajm, režiserka, spisateljica koja je govorila o svom poslednjem projektu Global Cinema, kao mestu povezivanja između ljudi celog sveta kroz film.
Kada su Italijani u Istri, nakon gubitka teritorija, počeli ponovo da pišu i da li je književnost bila ta koja je pomirila kulturne razlike? Odgovore na ova pitanja možete saznati u tematu „Glasovi Istre", i istovremeno se upoznati se sa savremenim umetnicima tog podneblja.
Eseji u ovom broju su posvećeni dubrovačkoj sceni perfomansa gde se umetnici međusobno grle i jedan drugom na leđa uređuju simbole za zastave Evropske unije; elektronskoj revoluciji i politici.
Na poslednjim stranicama časopisa su predstavljena dela Đorđa Pisareva, Svetislava Jovanova i pesnički rukopisi Nikolole Vujčića, Siniše Tucića i Nemanje Arsovića. U ovom broju zaokružen je pogled na slikarstvo, arhitekturu, pozorište, muziku i knjige proteklih meseci, dakle na ono što nikako ne smemo izostaviti iz našeg društvenog života. |
