Krećući se u granicama figurativnog slikarstva Sonja Vukašinović od samog početka svojih slikarskih istraživanja pronalazi vlastiti put u rešavanju čistih slikasrkih problema. Nago žensko telo kao izazov još od studentskih dana za nju predstavlja ne samo jednu uzbudljivu, dinamičnu igru pokreta, zvučne boje i naglašene konture nego i izraz različitih psihičkih stanja ili trenutnog osećanja.

Poznato je da su kroz istoriju umetnici različitih vremenskih razdoblja pronalazili inspiraciju u nagom ženskom telu izražavajući tako, pored dobrog poznavanja čistih slikarskih odnosa, i estetske kanone svog vremena. Počevši od praistorijske Vilendorfske Venere kao idola plodnosti i materinstva pa preko idealizovanih antičkih skulptura, Botičelijeve Venere koja se rađa iz morske pene, egzotične lepote Gogenovih Tahićanki, punačkih Rubensovih lepotica, misteriozne Gojine Maje, putenosti Engrovih odaliski, Renoarovih čulnioh lepotica... pa sve do naših dana ženski akt je bio i ostao inspirativan motiv za umetnike.

U celokupnom slikarskom opusu Sonje Vukašinović ne postoji namera da se pristupi nekim aktuelnim trendovima već se u prvi plan ističe čista slikasrka materija kao i jedno iskreno ljudsko osećanje koje upravlja zakonima slike.

Sonja Vukašinović sliku gradi uvek na svoj osoben način, slobodno, intuitivno, onako kako se u tom trenutku oseća. Širokim potezima četke, pastuoznim, smelim nanosima boja nastoji da zabeleži u jednom trenutku polet, oduševljenje, strast, a u drugom svu tugu i melanholiju života. Slika tako postaje uzbudljiv svet u kome se smenjuju topli crveno-žuti i hladni plavo-zeleni kontrasti boja  dovedeni do napetosti. Njeni likovi prestavljaju čas tragične očajnice koje vape u pomoć, a čas kokete izazovnog držanja naglašenih, jedrih formi ženskog tela.

U veštom u modelovanju bojom postiže snažan, prodoran zvuk dok pastuoznim namazima otkriva svo bogatstvo slikarske materije. Na pojedinim mestima kolorit prosto "bukti" od strasnih emocija ističući snagu ličnog doživljaja i individualnost izraza.

Naglašavajući snagu lične emocije i pulsiranje života, njen potez vremenom postaje sve slobodniji, težnja za redukovanjem likovnih elemenata sve veća tako da se forma svesno deformiše. Dovodeći sve elemente slike u skladnu, harmoničnu celinu, Sonja Vukašinović iskazuje, pored dobrog poznavanja slikarskog zanata, likovno uobličenu emociju gradeći tako sa neiscrpnim entuzijazmom i stvaralačkim žarom polako ali sigurno sopstvenu likovnu poetiku.

Radmila Kostić