Za ime Zdravka Milinkovića se ne može vezati pojam konvencionalnog izražavanja iako koristi klasične materijale. Kada mu je kamen bio predmet interesovanja, osnovna ideja je bila osetiti materijal, pronaći i pratiti energetski tok.

Sadašnji ciklus je povezan sa doživljenim, dotaknutim. Još uvek su sveža sećanja na ratne događaje, a naročito pogađa čoveka rođenog na prostoru gde su bila odsudna dešavanja. On je svestan da ne može ništa da promeni ali kao umetnik i kao čovek, oseća potrebu da na svoj način, razotkrije, podseti i zabeleži.

Pokušava da dešifruje ljudsko ponašanje likovnim jezikom kombinujući dva materijala, narušavajući podatnu mekoću drveta zastrašujućom snagom metala. Za njega je drvo organska materija i energija, a metal ono što ga uništava, proždire i satire.

Ljiljana Subotić,
izvod iz teksta za katalog