Nakon nedavne debitantske izložbe Branka Sujića, u čijem je fokusu bilo razmatranje koncepta realnosti i iluzije u fotografskom portretu, uočljivo je da ovaj autor primenjuje osobeni pristup u procesu kreiranja svojih fotografija. Naime, Sujić izabranu tematiku za svoja dela prihvata isključivo kao polazni argument za realizaciju kompleksnog i neizvesnog umetničkog eksperimenta. Tako se i u novoj seriji fotografija, izvedenih u kombinovanoj tehnici, opredelio za specifičnu analizu još jedne tradicionalne fotografske teme - akta.

Na prvi pogled autor je raniji klasični poetski diskurs primenjen na portretima sada razvio u znatno ekspresivniji prikaz ljudskog tela. Modeli su predstavljeni kao celovite figure ili su na njima akcentovani određeni detalji, a simptomatično je za Sujićev rad da su tela u scenskoj kompoziciji u naglašenoj harmoniji sa ambijentom koji ih okružuje. Dominacijom izražajnog likovnog gesta koji se manifestuje kroz interakciju forme i svetlosti i/ili svetlosti i senke (u kijaroskuro maniru) autor gradi karakteristična kompoziciona rešenja. Upravo se na njima uočava svojevrsna vizuelna simbioza aktova i prostora, pri čemu se stvara utisak egzistencijalne međuzavisnosti motivskog konteksta - aktovi postaju deo ambijenta čiji je izgled uslovljen ekspresijom oblika i linijom ljudskog tela.

Može se reći da su Sujićevo interesovanje za grafiku i crtež, kao i njegov odnegovani senzibilitet zasnovan na tradiciji vizuelne kulture uticali na formiranje autorskog stava vidljivog i u novim radovima. Naime, u svojoj koncepciji ove fotografske crno-bele tvorevine bliske su asocijacijama na grafičke kontraste i/ili crteže tušem. U Sujićevim radovima nazire se i izvestan revolt izazvan savremenom fetišizacijom ljudskog tela. Na ovom antagonističkom stavu autor je postavio sopstveni stvaralački princip zasnovan na univerzalnim načelima potrage za harmonizovanom suštinom odnosa bića i stvari.