Nijedna umetnička disciplina, možda, ne zavisi u tolikoj meri od tehničkog izvođenja, koliko grafika. Ta uslovljenost krajnje realizacije prvobitne ideje izražene kroz vizuelno-estetski sadržaj od majstorstva izvođenja i perfektnog poznavanja svih tehničkih i tehnoloških procesa čini rad u oblasti grafičke umetnosti veoma kompleksnim i slojevitim.

Dobro poznavanje svih tehnoloških postupaka u procesu kreiranja grafičkog lista prednost je za umetnike koji samostalno realizuju svoju zamisao, od prvobitne ideje do gotovog finalnog proizvoda. Neki se opredeljuju da u tom procesu rada, s punim poverenjem, prepuste izvođenje svoje kreacije nekom drugom, čija veština i preciznost predstavljaju garanciju kvalitetnog grafičkog otiska.

Nakon povratka iz Njujorka u našu sredinu 2006. godine (Novi Sad, Beograd), Nebojša Lazić je svojim autoritetom umetnika i veštog majstora uneo novu dimenziju u sveobuhvatni grafički inventarijum i ovoj umetničkoj disciplini pridodao, u ovom trenutku možda minimalne, ali za budućnost nesagledive mogućnosti, pre svega u organizaciji i prezentaciji grafičkih postupaka u značenju autorstva i koautorstva, u novim vrednovanjima reprodukcija i reprodukovanja. Za njega su susreti s drugim umetnicima i rad na njihovim predlošcima podjednako važni kao i sopstveni umetnički koncept. Te dve konstante se prepliću, ukrštaju i zavise jedna od druge. Biti deo procesa koji je neko drugi inicirao za Lazića je uzbudljivo i važno gotovo isto toliko, koliko i sopstveno istraživanje u pravcu građenja ličnog umetničkog diskursa. Osećanje zajedništva i mogućnosti pripadanja različitim idejama, eksperimentima, postupcima, umetnika stavlja u središte mnogo većeg kulturnog prostora, u kome može, po sopstvenom izboru, biti konzument, učesnik, saučesnik i još mnogo toga. Sve to grafici, kao jednoj od najkomunikativnijih umetničkih disciplina, daje dimenziju demokratičnosti, otvorenosti i bliskosti.

Shodno tome, ne iznenađuje inicijativa Lazića za osnivanjem Centra za grafiku u Novom Sadu (2008) i lično permanentno angažovanje u svim njegovim procesima rada. Uspostavljene relacije s drugim umetnicima i njihovim umetničkim poetikama, iskustvo stečeno u tom odnosu, saglasje drugog i sopstvenog, drugačijeg i poznatog, segmenti su kompleksnog procesa, čiji rezultat je autentični grafički rukopis Nebojše Lazića.

Izložba u Kulturnom centru Novog Sada obuhvata njegov najnoviji opus posvećen temi portreta. Većina grafika izvedena je u tehnici litografije, koja pruža brojne mogućnosti izvođenja uz dovoljno prostora za eksperimentisanje. Znajući koliko je za Lazića važno tehničko izvođenje svakog grafičkog lista, može se zaključiti da mu je jedna od namera i bila da pokaže široku lepezu mogućnosti litografije: kroz različite crtačke discipline, mogućnosti manuelnih intervencija, dijalog sa fotografijom i digitalnom slikom… Ta sposobnost litografije da u sebe primi nove tehnološke izazove ili da se njima prilagodi proširuje i same mogućnosti grafičke umetnosti. Umetniku ponekad ni to nije sasvim dovoljno, te zahvaljujući istraživačkom talentu, radoznalosti i spremnosti na eksperiment, uvodi u izložbu, tek kao nagoveštaj, ručno tkanje, tj. tehniku goblena, koja se može dovesti u vezu sa potezom i linijom koju koristi u litografiji. I eto, sve je isprepleteno i sve je u potrebnom odnosu osmišljenom od strane umetnika koji, kao dirigent, spaja i uklapa sve potrebne tonove u zajedničku melodiju.

U mnoštvu različitih pojedinačnih poetika razuđene, zamršene i "plinovite" savremene umetničke scene Vojvodine i Srbije prepoznaju se dva vodeća toka: jedan, koji je okrenut eksperimentu i istraživanju mogućnosti novih tehnologija, fasciniran digitalnom fotografijom i pokretnom slikom, i drugi, koji se vraća osetljivosti materijala i manuelnom radu. Oni nikako nisu suprotstavljeni, kako deluje na prvi pogled, već se često dotiču i kombinuju, što samo potvrđuje potrebu savremenog umetnika da se slobodno kreće kroz polje umetnosti. Takav primer možemo naći i u umetničkom istraživanju Nebojše Lazića.

Ponovni povratak figuri jedan je od trendova umetnosti na početku 21. veka. Na domaćoj likovnoj sceni svoj kontinuitet može pronaći u novoj figuraciji s početka devedesetih godina prošlog veka, ali se od nje razlikuje po novom duhu i atmosferi doba u kome je nastala.

Portreti na grafikama Nebojše Lazića predstavljaju poznate ličnosti koje su obeležile dvadeseti i početak dvadeset prvog veka, a koje su izgubile život nekim nasilnim činom: atentatom, pogubljenjem, ubistvom i sl. Većina njih su zadužila čovečanstvo svojim revolucionarnim, političkim, progresivnim i humanističkim radom (Martin Luter King, Benazir Buto, Če Gevara, Indira Gandi, Džon Kenedi, Bob Kenedi, Salvador Aljende, Pančo Vilja, Ana Lind…), ali su tu i oni čije ime će svetska istorija pamtiti po zlu (Osama bin Laden, na primer). Portretisane ličnosti kao da nas gledaju s plakata bez ikakvih naznaka njihove buduće sudbine. Na nekima od njih ne mogu se pročitati nikakva osećanja, dok neki izražavaju optimizam i dobro raspoloženje. Oni su tu kao znak, kao ikona vremena u kome su ostavili svoj trag i uticali na brojnu populaciju. Kako vreme više odmiče i povećava distancu od njihove smrti do savremenog trenutka, oni sve više postaju mit, koji nastavlja da živi i poprima različite forme. To je naročito slučaj kod ličnosti čija ubistva ni do danas nisu sasvim razjašnjena, a čije ubice su ostale nepoznate, te je mogućnost manipulacija, insinuacija i maštanja mnogo veća, što stvara plodnu podlogu za nastajanje novih mitova savremenog doba.

Razvijajući svoj koncept, Lazić nam ovom izložbom predstavlja vrlo kompleksnu seriju portreta u kojoj svakom pojedinačnom portretu prilazi na poseban način. Ponekad je taj pristup emotivniji, a ponekad neutralniji, s većom distancom. Polazeći od ideje i razvijajući je kroz dijalog komplikovanih tehnoloških i manuelnih postupaka, umetnik gradi ličnu poetiku artikulisanih emocija i ovovremenskog eklektičkog duha, poštujući iskustva pop-arta, transavangarde i nove figuracije s početka devedesetih godina prošlog veka.

Svetlana Mladenov