Pošto ne postoji pravilo kako da se napravi dobra slika, jedino pravilo je da se ona pravi slikajući. Namera mi je da uz isključivo subjektivno viđenje izgubim ambiciju da omogućim uvid u svekolike tokove itendencije svog slikarstva. Ipak, moje slike nastaju spontano, donekle po automatizmu, što je nadrealistički način stvaranja, ali to nije nadrealizam, već realizam u kojem je odnos između stvarnog i imaginarnog teško odrediti.

Usvojio sam takoreći dečji način izražavanja, čak na granici primitivnog. Pomoću fleka i mrlja stvaram oblike i osobe. Često ih linearno povezujem što podrazumeva odnose između slobodnih i pratećih linija. Zatim linija koje zavijaju i usporavaju i onih koje se izvijaju i talasaju i linija koje prodiru jedne kroz druge, uglavnom uvek istinski visokonategnute, aktivne, one koje su najistinskije jer su najaktivnije. Takav ritam određuje pokret, izražen, ali zaustavljen - zakočen. Osmeh je ostao ukočen a halucinantne vizure su pune griže savesti. U bledom ili jarkom koloritu oblikuje se dubina bez konkretnog ili sa tek naznačenim prostorom gde vreme postaje život katastrofe ili život u katastrofi. Takođe, nesposoban sam da zamislim sliku. Ona mora da nastane bez redukovanja i svođenja. pa otuda to gomilanje na mojim platnima. Drugi način je potpuna redukcija i brisanja već postojećeg.

Osobe sa mojih bandera i ljuljaški, automobili i vozovi su moji pratioci koji objavljuju da tamo gore i dole, oko nas u univerzumu, žive mnogi - nebrojeni, te dokazuju uzvišenost u odnosu na nisku i oholu "viziju" po kojoj je sve i svuda stvoreno od nas i po nama.

Milan Stankov