Stvaralaštvo Ljubice Radović blisko je poimanju umetnosti zasnovanom na afinitetima ka bogatom nasleđu istorije umetnosti, a njena potreba za slikom kao kreacijom ideje i plemenitog zanata, u hodu sazreva u veru u moć slikarskog čina. Od njene prve samostalne izložbe (1978), ključne reči za formiranje i opstanak njenih umetničkih ideala su slikarska strast i emocionalna inteligencija, posvećenost i kontinuitet.

U stvaralačkom fokusu su energija prostora i predmeta, čulno i metafizičko, ekspresija i intuicija. Predmeti iz ateljea i intimnost njegovog prostora, figurine i dečije igračke deo su sveže slikarske površine čija suptilna koloristička tkanja boje teritoriju ženske senzibilnosti.  Upravo na onome što se smatra "ženskim osobinama" (kao što su empatija i tolerancija) leži budućnost društvenog i političkog ponašanja, naglašava Ljubica Radović u katalogu, ističući da "ženstvenost nije samo spremnost za brigu i zaštitu bespomoćnih, već iz sudbine žena proisteklo saosećanje sa potlačenima i svest o tome šta tlačenje znači".