U katalogu za ovu postavku o autoru je napisano, nažalost, svega nekoliko rečenica, sa šturim biografskim podacima, što je veliki propust obzrom da su Tera Kandela i njegova alterantivna filatelija malo pozanti ovdašnjoj likovnoj publici. Taj propust nije uspeo da nadoknadi, zbog ograičenja koji u sebi nosi sam protokolarni čin otvaranja, ni Dobrica Kamperilić koji je otvarajući izložbu dao samo  kratak osvrt na stvaralaštvo Tere Kandele, ma koliko mu  i sam bio odan i naklonjen. Tako je ogromni informativni vakuum o autoru, koji prati ovu inače intersantnu izložbu, progutao poveliki deo njenog značaja koji bi je mogao učiniti i kulturnim događajem sezone u ovoj sredini.

Harli Tera Kandela (Harley Terra Candela), čije je ime Harli Frensis, američki slikar mejl-arta i poštaskih umetničkih markica, majstor alternativne filatelije, rođen je 15. oktobra 1940. u Alabami, država Indijana, SAD, na čijem  unverzitetu  "Blumingotn" je diplomirao 1965. lepe umetnosti sa stepenom, kako se kod nas nakon Bolonje naziva, master ili bačelor, da bi kasnije završio studije istorije umetnosti na Oberlin koledžu (Ohajo). Živi i radi u Forestivalu, Kalifornija. Svoje radove: slike, grafike, crteže, kolaže, umetničke markice, pečate, mejl-art... do sada je predstavio na preko 30 samostalnih izložbi na svim kontinentima osim u Africi.

Osamdesetih godina prošlog veka Harli Tera Kandela postaje jedna od ključnih figura žanra umetničke marke često nastupajući u ulozi organizatora izložbi u Allen Memorial Art Museum, California Museum of Art i nizu drugih  muzejskih institucija u SAD. Učesnik  je više od 500 kolektivnih izložbi u raznim zemljama sveta među kojima su Whitney  Museum (Njujrk, SAD); National Museum of Beaux Arts (Havana, Kuba); Pyongtaek City Musum (Pjongjang, Koreja); Musee de Poste (Pariz, Francuska); Fiorest Mail Center (Osaka, Japan); Museo Comunale della Mail Art (Rim, Italija); Museu de Arte do Rio Grande do Sul (Porto Alegre, Brazil); Museum of Fine Arts (Budimnpešta, Mađarska) i drugi. Njegov spisak umetničkih publikacija premašuje hiljadu naslova.

Od 1976. često se prihvata uloge pozorišnog režisera. Potpisao je režiju sledećih predstava: Jerma (1976); Candella Pavanne (1977); Ghost of Hiroshima (1982); Shout Across the River (1984).

Dela Harli Tera Kandele se čuvaju u raznim privatnim i državnim kolekcijama SAD, pored ostalog i u Fondu Geti (Los Anđeles, Kalifornija); Umetničkom muzeju Cincinati (Cincinati, Ohajo); Smitsonovom Institutu (Vašington); Karnegi Institutu (Pitsburg, Pensilvanija); Arhivu Džona Brauna (Turinhem, Masačusets); Kalifornijskom umetničkom muzeju (Santa Roza, Kalifornija), Univerzitet Simona Frezera (Barnebi, Britanska Kolumbija) i dr. kao i u različitim kolekcijama u Kanadi, Centarlnoj i Južnoj Africi, Istočnoj  i Zapadnoj Evropi, Japanu, Novom Zelendu.

Sa današnje tačke gledišta nije se teško saglasiti da su u savremenoj umetnosti kraja XX veka liderske poziciie zauzeli stratezi privatnosti. I to ne obavezno umetničke. Ono što smo danas navikli da  nazivamo fenomenom međunarodne globalne kulture (s ključnom, često (zlo)upotrebljavanom Meklaunovom tezom) nije uvek bilo tako. Valjalo bi se prisetiti da je 60-70 ih godina kad su se među različitim pravcima umetnosti tek počele nazirati uzajmne veze i međuzavisnosti, a tendencije Globalne komunikacije i teorijske pretpostavke jedva da su se mogle i naslutiti, strategije privatnosti su se razvijale neslućenim intezitetom i širinom obuhvatajući u ogromnoj razmeri novonastale žanrove kao što su mejl-art, video i audio-art, konkret i saund-poezija, hepeninig i performans, masovni samizdat časopisa i revija.

Inspirisni širokim krugom ideja od neodadaizma, Fluxus i Nove oećajnosti, do letrizma i situacionizma, slikari su zapalili sve sfere života, sazdavši svoju muziku i pozorište, knjige i igračke, kuće i književnost. Konačno nisu ostale van tog trenda ni poštanske marke.

Danas se može već sa sigurnošću reći da je u drugoj polovini prošlog veka žanr alternativne filatelije ili umetničke marke zauzeo počasno mesto u istoriji umetnosti. Za nešto više od pedeset godina postojanja ovog žanra, od prvih "koncetracionih" maraka Karla Švengina i Klejnovih "sitnih maraka", priređen je ogrman broj izložbi, objavljene solidne monografije i antalogije i u poptunosti oformljen autorski panteon alternativne filatelije.

Sama unutrašnja mobilnost žanra alteranativne filatelije, kojoj je svojstven višeznačni karakter, daje nadu na život i opstanak umetničlke marke kao autentičnog likovnog poduhvata. S jedne strane u slkarskom odnosu i čak u nekim aspketima emblematike, umetnička marka se približava slikarstvu uspostavljajući s njim tesnu vezu. S druge pak strane, određena sloboda sadržna u razuđenim potencijalnim varijantama, namenjuje tom pravcu spasonosnu komunikacionu centripetalnu silu bez koje bi se alternativna filatelija izrodila u neku primitvnu podvrstu grafike malog formata.

Šta poštansku marku čini tako pogodnom i privlačnom slikarima da je ne samo proučavaju nego se njome i izražavaju? Odgovor verovatno treba potražiti u rasprostranjenosti medijuma kao karakterističnog svojstva alternativne filatelije, u njenoj intimnoj, privatnoj strani: neveliki format, bezuslovna funkcionalno trajanje marke, njena otovrenost i dostupnost koja kompenizuju njenu očiglednu društvenu  pripadnost kao znaka državnog monopola totalne birokratske mašine. Ovi, po svojoj suštini suprostavljeni aspekti, omogućuju autorima vrlo mnogo: da u zavisnosti od svojih estetskih opredeljenja ulože u majušni umetnički prostor marke svoje shvatanje sveta "i da ga pošalju u pravcu gledaoca".

Bilo da je ta marka jedva vidljiva ili je ogromnog formata, okrugla ili kvadratna, bilo da je perforina ili ne, nominalna, bilo da je fotokopirana ili naslikana temperama, poslata na koverti, faksom ili u elektronskom vidu - sve je to malo važno. Bitno je da na adresi nema greške.

Branko Rakočević