Da bi neka slika bila svsrstana među eksponate ovog muzeja neophodno je da odgovara prostom pravilu: da bude toliko loše urađena da je svi koji je pogledaju odmah ignorišu. Tada vi dospevate u zonu  neprestane pažnje organizatora Muzeja loše umetnosti (MOBA) zato što su oni, naprotiv, uvereni da neobdarenost ne treba ignorisati. Nju treba znati, videti, podržati i afirmisati.

Osnovna ideja jednog od osnivača muzeja, Skota Vilsona, sastoji se u želji da se prikažu najodvratnija i kičerska dela likovne umetnosti. U principu bi se moglo reći da ta ideja ne spada baš u najrazumnije. Cela teritorija planete je nedovljna da bi se sav slikarski šljam izložio kako bi bio dostupan  publici.

Muzej loše umetnosti je realtivno mlad muzej: osnovan je 1994. Blagodareći svetskoj podršci istomišljenika, osnovači MOBA uspešno ostvaruju svoju misiju u poptunosti prezentujući altertnativni pogled na kulturno samoizražavanje nekih stvaralaca. Radi ispunjenja svoje dužnosti, direktor muzeja Majkl Frennk obavlja i neke poslove koji obično nisu u opisu radnog mesta glavnog kuratora: obilazi "buvlje pijace" i prodavnice "sekond-hend" tragajući za odgovarajućim primercima za popunu muzejske zbirke.

Jedna od osnivača  muzeja, Luiza Raji Zako (Luise Reily Sacco), je izjavila da se ideja o osnivanju rodila još 1994. kad je njen brat Džeri doneo iz antikvarnice jednu sliku. Trgovac je bio zainteresovan  samo za ram, a sliku je je ionko bila odabačena na smetlište. Zato se većini gostiju tog prazničnog dana koji su bili prisutni u porodici Zaso slika na svoj način svidela. U smislu da su svi gosti na sliku maltene pljuvali ali sama pažnja prema njoj bila je nepodeljena.

Snalažljivo društvo se dosetilo da se na neobdarenosti i kiču može dobro zaraditi pa su nedaleko od Bostona otvoril dve izložbene galerije, a televizjski kanali povremeno objavljuju konkurse za popunu postvke novim "talentima".

Muzej se samofinansira, sam sebe izdržava bez ikakave pomoći iz državnih, društevnih ili privatnih fondova. On kao takav privlači najnepozntije autore na koje se ozbiljnija likovna kritika ne obazire kao na bezveznjake nego, naprotiv, brzo bacaju senku na platna i u stanju su da vas začas zatrpaju raznim izmima. Ruku na srce, nijedan normalan čovek ne može baš tako lako uočiti skoro nikakvu razliku između "Crnog kvadrata" (1915) Kazimira Maljiviča od "Prvog čoveka na Mesecu" (1987) Endija Vorhola...

Muzej loše umetnosti nije mogao da se pojavi u epohi Renesanse. Ne samo zbog toga toga što u to doba njije bilo loših umetničkih dela (loše kao antipod dobrom). Jednostavno ga nije bilo zbog toga što nie imao ko da ga osnuje, nije se osećala potreba za njim, nije bilo podrške za njegovo osnivanje.

Muzej loše uemtnosti privlači samim tim što ga ranije nikad nije bilo i nije ga moglo biti. U vreme afiše su pozivale na izložbe nepatvrone umetnosti. Reklame su potenciralie imena, značaj, dostojanstvo umetničkog čina. Sada je sasvom drugačije: ide se na skandal, provokaciju, na performans.

Vremenom "loše" prerasta u klasiku. Tako je ples "deklasiranih elemanta" - tango - prerasato u šou za bogate, borbe rimskih gladijatora su "transformisane" u špansku koridu, spasavanje utopljenika u  turističku atrakciju. Moguće je da i Muzej loše umetnosti jednog dana postane obična likova galerija.

Branko Rakočević