Mrđan Bajić, Working Class Goes to Paradise, 2013, 40 x 30 x 30 cm

Srpska savremena umetnost se već više od dve decenije odvija u uslovima dugotrajne društvene tranzicije. Proces promene sistema traje predugo te se kriza (koja je, inače, obavezno prolazni fenomen) transponovala u - stanje. Tako duboka kriza permanentno generiše poremećaj uobičajenih društvenih normi, slabi standarde, smanjuje vrednosti kriterijuma u svim životnim oblastima. U vreme miloševićevske Jugoslavije, u postmodernističkim osamdesetim i potom, umetnost i umetnici su bili pod stalnim nadzorom, njihova ostvarenja su najčešće omalovažavana, kritikovana a u brojnim slučajevima i sankcionisana. Nažalost, ni posle demokratskih promena od oktobra 2000-te, nisu stvoreni uslovi za uspostavljanje redovnog sistema o kojem je svojevremeno pisao Oliva (umetnička praksa, delo – kritika – galerija – medij – tržište) a koji bi umetničkoj delatnosti obezbedio dignitet i funkcionalizaciju. Iako je u tim fatalnim devedesetim godinama XX veka u srpskoj umetnosti bilo niz zapaženih aktivističkih umetničkih pokreta, iako su tada u Srbiji bile izrazito snažne tendencije obnove modernizma, iako su političkoj praksi ponuđene reafirmisane progresističke ideje modernističke svesti, iako je umetnost tog perioda svojim stavovima i porukama itekako doprinela procesu demokratizacije – vladajuće strukture su veoma brzo "zaboravile" na sve te ostvarene estetske i etičke principe. Istini za volju, posle 2000-te umetnost više nije kontrolisana ili sankcionisana, ali je potpuno – ignorisana. Već skoro punu deceniju su, zbog navodnog renoviranja, zatvoreni dva najznačajnija nacionalna umetnička muzeja Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu, dok Muzej savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu već skoro pola veka radi u "privremenim" prostorima, bez svoje zgrade.  Galerijska infrastruktura je ispod očekivanih standarda i nije u stanju da na pravi način prati i eksponira umetnička zbivanja i domete. Uz to, nade u brzi "oporavak" nema jer je u aktuelnom državnom budžetu za kulturu izdvojeno jedva primetnih 0,6% državnih sredstava.

No, uprkos svemu, u Srbiji i u aktuelnom trenutku pulsira živa umetnička aktivnost. Savremenom umetniku je, u uslovima epohalne krize, veoma bliska ideja svojevrsnog bega (culture escape) – ka normalnosti. Skulptor Mrđan Bajić, svoju postavku na Bijenalu u Veneciji 2008 je jednostavno naslovio: "Reset" nastojeći da izrazi neophodnost poništavanja dotadašnje egzistencijalne zbilje te političke i kulturološke prakse. Takav postupak, baš kao i aktuelna nastojanja u srpskoj umetnosti, na tragu su filozofskih stavova već citiranog Edgara Morena (Edgar Morin) koji u jednom svom novijem spisu konstatuje: "Naravno, najpre se treba odupreti varvarstvima koja nam dolaze. Ali ''ne'' u tom protivljenju mora da odgoji jasno ''da'' naših težnji. Otpor prema svemu što vodi degradiranju čoveka od strane čoveka, podjarmljivanju, preziru i ponižavanju se pretvara u nastojanja, ne ka najboljem od svih svetova već ka boljem svetu. Ova nada, koje se oduvek rađala iznova tokom istorije, ponovo će se roditi." Stoga su koncept i postavka izložbe Culture escape: ka boljem svetu ustanovljeni na sinergijskom prepletu estetskih i etičkih kategorija, na principima umetničke autonomnosti, na načelima socio-kulturološke kontekstualnosti, te na smislenoj umetničkoj funkcionalizaciji umetnosti u specifičnim okolnostima jedne dugotrajne i iscrpljujuće krize, ka pojavljivanju nove nade.

Sava Izložbom Culture escape: ka boljem svetu nastoji se ukazati na rad nekolicine umetnika koji se mogu smatrati zastupnicima aktuelnog stanja umetnosti u Srbiji. Radi se o autorima koji svoje reakcije na impusle sveta i vremena definišu na autentično (pro)modernistički način. Ta umetnost deluje u uslovima globalne "ikonosfere", usred svog tog komunikacijskog galimatijasa, u specifičnim socio-kulturološkim relacijama. Iako se radi o ostvarenjima najrazličitijih medijskih osobenosti, u ovim opusima postoje jasno izrečene estetske i etičke, sasvim personalizovane napomene. No, svaki od ovih umetnika, sasvim hotimično i svesno, poštuje i čuva autentičnost i zasebnost plastičke strukture koja je "nosilac" njegove filozofirane reakcije na aktuelnu stvarnost, na okružje, na kontekstualna zbivanja. Jer, "umetnost ima pravo na zasebnost, ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila primer drugim znanjima i drugim praksama" (Filibert Menna).

Sava Stepanov

Kustos izložbe je likovni kritičar Sava Stepanov. Autorke koncepta su Vesna Latinović i Aleksandra Vegezzi Boškov.