Veoma plodan umetnički rad i bogata izlagačka delatnost Danila Vuksanovića upućuju na njegov kreativni potencijal koji je spreman i sposoban da prevaziđe nagomilane probleme sa kojima se susreću umetnici - ne samo njegove generacije. Izvore tog uspeha moguće je tražiti u njegovom postojanom karakteru i ogromnoj posvećenosti umetnosti.

Obezbedio je svojim radovima izrazitu slobodu izraza, taloge i slojeve raznih podsticaja, prave istorijske palimpseste. Njegov crtež ekspresivne snage opredeljuje sceničnost prikaza na bojenoj osnovi, tj. podlozi, ne simulirajući već istinski negujući žestinu i iskrenost svoje plastičke misli i neposrednost mladalačkog iskaza. Slojevitost slike je adekvatna slojevitosti ideja o kontinuitetima i diskontonuitetima kulture, o opasnostima od promena i uništenja konkretnih ostataka prošlih vremena.

Tim svojstvima on se približio umetnicima koji se izražavaju putem grafita i ulične umetnosti (street art-a) i koji u svojim radovima pretaču sve, ili bar najveći broj aktuelnih socijalnih ili psiholoških problema.

Danilo Vuksanović, kao široko obrazovan mladi čovek, vredni erudita i istovremeno član marljive ekipe Galerije Matice srpske u Novom Sadu, u stalnom je kontaktu sa vrhunskim delima naše i značajnim delima svetske umetnosti, što je moralo da ostavi određenog traga u njegovom stvaralaštvu. On je realnost koja ga okružuje pretočio u elemente svoga stvaralaštva koristeći još uvek aktuelne postmodernističke metode citatnosti i aproprijacije, i kada radi portrete znamenitih ljudi, i kada koristi predloške za svoje urbane predele ili, posebno, kada uzima slovo, reč i knjigu kao simbole ne samo početka istorije već i najbolje definicije čoveka i njegovih vrednosti, kako je to nadahnuto pisala Sonja Jankov u publikaciji Hronospektri Danila Vuksanovića. Kaligrafija / Lica / Predeli (Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad 2013).

Slike Danila Vuksanovića, rađene mešanom tehnikom na platnu i juti, kao i njegove kreativne knjige koje izlaže u galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda, ukazuju na umetnikove bazične osobenosti: na njegovo dobro obrazovanje grafičara, kao i na smelo širenje vidika u slikarskim pravcima gde se konceptualizovanim metodom spajaju osavremenjeni kaligrafski način rada, naše srednjovekovno pismo i izvorna, suštinska znanja vezana za veštine starih kineskih i japanskih majstora. Ove slike su beleg novog doba, krize i opasnosti koja se ozbiljno nadvila nad klasične vrednosti civilizacije što još uvek uspevaju da opstanu. Danilo Vuksanović to iskazuje ispisivanjem rukom, svojim rukopisom, što predstavlja ne samo autentičan ritam njegovog habitusa, istovremeno odražavajući neurotičan svet sadašnjice, već i vraća u sećanje najradikalnije umetničke postavke ruskog predavangardnog, tzv. primitivističkog perioda kada su velikani umetnosti kroz rukopise tragali za pravom, iskonskom prirodom čoveka i umetnika, bez balasta civilizacijskih naslaga i kulturoloških uslovljenosti. U tom smislu Danilo Vuksanović takođe traga i nalazi sopstvena izvorišta, sebe, svoj kreativni podstrek koji sada pruža beogradskoj publici na uvid.

dr Irina Subotić