Rodonačelnik umetnosti instalacije kod nas, inaugurator novog tipa skulpture-objekta brižljivo integrisanog u odabrane urbane kontekste, umetnik čija ubedljiva plastička rešenja nisu manje ubedljive kritike institucionalne ili diskurzivne prakse iz kojih su nastala – Dragoslav Krnajski sigurno je jedan od naših najuticajnijih stvaralaca danas. Minimalistička fotografska instalacija pod nazivom "Molo" predstavljena još jednom deo je autorovog analitičkog pristupa temi konverzije statusa umetničkog objekta u samo jedan predmet u poretku drugih i obrnuto: umetničkog objekta kao vektora u emancipaciji sveta okružujuće predmetne realnosti. Printovi predstavljaju izbor digitalnih fragmenata fotografskog beleženja istog motiva – Mola ili pristaništa kroz više seansi tokom protekle tri godine.

Za razumevanje opusa Dragoslava Krnajskog, pored nauka konstruktivizma i neoplastičke geometrijske umetnosti, od izuzetne je važnosti anticipacija iskustava posleratne minimalističke umetnosti – analiza statusa redukcionističkog geometrijskog tela, njegove izolovane transparentnosti, repetitivnosti  ili sugestivne statuarnosti u prostoru. Novostovreni minimalistički objekti Krnajskog, međutim, nikada ne postaju pretpostavka za neku striktnu tautološku ili ideološku primenu i razradu celokupnog dela. Oni su uvek specifični prostorno-volumetrijski vektori, optičko-taktilni ili metaforički operatori koji u odnosu na re-kreirani prostorni kontekst učestvuju u emancipaciji senzualne, kognitivne ili intelektualne percepcije posmatrača.

Iako stoji po strani od ove emancipacije neposredno arbitriranog tela objekta i tela posmatrača, fotografska instalacija MOLO (2014) nije lišena nove dimenzije uvida u liniju introspektivne medijacije različitih tela u prostoru. Zidnu instalaciju "Molo" čini devet odabranih fotografskih printova velikih dimenzija (100 x 150 cm). Zapis je formiran tako što su evidentirane promene – u metrikama plime i oseke – brže od intervala samog fotografskog zapisa, koje, onda, i deluje kao naizgled produžena ekspozicija i jedva percepirana prirodna pojava.

Predstave stabilnog volumena zidane betonske konstrukcije i njenog akvatičnog sadržioca multiplikacijom identičnog kadra, organizuju se u privremene mandate sopstvenih optičkih i taktilnih reljefa. Fotografsko re-kadriranje do kraja je i konsekventno destabilizovalo vizuelnu očiglednost i stabilnu tektoniku geometrijskog objekta u pravcu specifične teatarske predstave i njenog začudnog antropomorfizma. Parafrazu autoreferencijalnosti moćnog minimalističkog i prostorno izolovanog objekta Krnajski je u ovom radu zamenio interiorizovanim konceptom geometrijskog tela i njegove autonomije. Otvorene zone interference iniciranog posmatrača u realnom prostoru, zamenila je linija zaustavljenog pogleda na vreme intime i odmotavanje slika intra-subjektivnog iskustva geometrije i njene statuarnosti. Sučeljavanje potentnih planova i usmeravajuće energije moćnog prostornog tela – minimalističkog objekta, pledira na autorefleksivnost i unutrašnje odmeravanje snaga jednog života i stvaralačkog opusa.

Jelena Krivokapić,
istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)