|
|
 |
|
Ove ilustracije, sa linkom, predstavljaju izbor iz vesti i arhive Art magazina
|
 |
|
| Jerko Denegri - Razgovarao Luka Salapura |
|
|
|
Strana 1 of 3  Predstavljati dr Jerka Denegrija, istoričara umetnosti i likovnog kritičara, detaljno i obimno skoro da nije potrebno. Njegovo upečatljivo i dugogodišnje aktivno prisustvo na javnoj likovnoj sceni (Muzej savremene umetnosti u Beogradu, uređivanje časopisa "Moment", knjige o savremenoj umetnosti itd.) predstavlja jedan ozbiljan i autoritativan opus koji govori sam po sebi o ličnosti ovog teoretičara i našeg sagovornika. Ono što je potrebno napomenuti na samom početku ovog razgovora jeste da je centralna tema, koja je bila povod i oko koje se vodio razgovor, "Ima li kritičar moć?"
Art magazin: Šta kao šef katedre za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu mislite o situacijama u kojima se likovni kritičar ili istoričar umetnosti stavlja iznad umetničkog dela ili čak umetnosti? Ješa DENEGRI: Čak i da postoji neki kritičar ili istoričar umetnosti koji bi želeo da se, kako vi kažete, stavlja iznad umetničkog dela ili čak umetnosti, to bi bilo, naprosto, nemoguće i nezamislivo. Kritika i istorija umetnosti (zar nam sam pojam istorija ne govori dovoljno) uvek dolaze i jedino mogu da dođu posle nego što je neka umetnička pojava nastala. Drugo je pak pitanje to što kritika i istorija umetnosti svoja istraživanja i tumačenja umetničkih pojava mogu da obavljaju na mnoštvo različitih načina, postupaka, metoda i ciljeva.Ne treba, dakle, da bude sporno da i kritika i istorija umetnosti imaju sopstvene disciplinarne specifičnosti, svoje stručne instrumente delovanja (kao što to ima i svaka druga oblast iz sveta duhovnih i humanističkih disciplina). No, kritika i istorija umetnosti to uvek obavljaju ne iznad nego uvek i jedino na iskustvima umetničkih praksi, uz nužno proširenje svojih horizonata saznanjima iz drugih oblasti znanja (filozofije, sociologije, psihologije…) koja radu kritičara i istoričara umetnosti sasvim legitimno mogu da stoje na raspolaganju. Art magazin: Ipak, počev od prvog Jugoslovenskog likovnog bijenala mladih, održanog u Vršcu 1994. godine, jedna grupa likovnih kritičara i istoričara umetnosti protežira u Jugoslaviji tezu Heinricha Klotza, nemačkog istoričara umetnosti, o moderni posle postmoderne. Koliko je to realna situacija u svetu umetnosti? Ješa DENEGRI: Termin moderna posle postmoderne ima drugačije poreklo od onog koje pominjete. Nalazimo ga kod Tomaža Brejca još 1988. godine (Klotz je svoju knjigu napisao 1994, a njegov tome bliski termin glasi Druga moderna). Oba ova termina, a postoje i slični i srodni, govore o tome da su konkretne umetničke prakse (jer se oba kritičara pozivaju na konkretne primere, pominju konkretna imena) iznele na videlo izvesne karakteristične forme, postupke ili ideje moderne/modernizma za koje nalaze da su opet u opticaju u umetnosti kasnih osamdesetih i početka devedesetih godina. Tome srodne pojave - naravno, ispoljene na samosvojne načne – javile su se u isto vreme i na sadašnjoj jugoslovenskoj umetničkoj sceni. Dakle, sasvim određeni odgovor na vaše pitanje bio bi: simptomi i manifestacije koje se vode pod terminima moderna posle postmoderne ili druga moderna realne su (iako, naravno, ne i jedine) relevantne situacije u svetu današnje i ovdašnje (jugoslovenske, srpske, vojvođanske..) umetničke scene. Art magazin: Da li je moguće da iza pomenute teze H. Klotza stoji pokušaj da se kod nas protežira, u nedostatku originalnosti, kritičarsko-istoričarski projekat sličan projektu Achilla Bonita Olive, italijanskog kitičara umetnosti i bivšeg direktora venecijanskog Bijenala, koji u svojoj suštini ne donosi ništa novo, ali izacuje na vrh pojedine kritičare i istoričare umetnosti? Ješa DENEGRI: Na ponešto od ovog pitanja mislim da je odgovoreno povodom prethodnog. No, u svakom slučaju nalazim da je povoljno i korisno za našu umetnost da (i ako) za nju mogu da važe kritičke i teorijske postavke koje su svojstvene svetskoj umetnosti ili, pak, onoj iz značajnih umetničkih sredina iz kojih proizilaze Klotz i Bonito Oliva. To, naravno, nipošto ne predstavlja nedostatak originalnosti ni u praksama naših umetnika niti u idejama kritičara i istoričara umetnosti. Ne bi trebalo pothranjivati mišljenje da se navodna originalnost u umetnosti ili, pak, u kritici može postići ostajući po strani globalnih procesa koji mogu da važe za određeni duh epohe u mnogim kulturnim sredinama. Što se tiče osnovnih ideja Bonita Olive sa Bijenala 1993. godine - transnacionalnost, multikulturalnost, multimedijalnost - možda zaista nisu sasvim nove (jer su to, zapravo, temeljne ideje umetnosti i posebno istorijskih avangardi), ali to su, bez sumnje, ideje za koje se i danas uvek iznova redi zauzimati, jer su to naprosto osobine koje se nalaze u prirodi umetnosti. Predloživši takav okvir ideja za Bijenale 1993. godine Bonito Oliva nije uradio ništa drugo nego upravo ono što mu je bila uloga i kao direktora Bijenala i kao kritičara: učiniti sve što je u delokrugu tih funkcija u interesu promocije i afirmacije umetnosti. Ako ga je to izbacilo na vrh nema u tome ničeg lošeg, naprotiv, zašto da i u kritici ne važi pravilo javnog iznošenja, čak i borbe ideja, stavova i koncepcija. Elementarni stručni i profesionalni poziv i zadatak kritike je da koncipira i organizuje velike smotre, da bude ono što se legitimno naziva kritika u praksi i kritika na delu. Art magazin: U jednom intervju Ilije Šoškića, jugoslovenskog umetnika koji je odbio da bude transavangardista, moglo se saznati mnogo o tome kako je sve to nastajalo. Jedan od suštinskih dogovornih (ili ugovornih) zahteva bio je bespogovorna poslušnost kritičaru/istoričaru. Ne postaje li umetnik u takvim projektima tek potrošno sredstvo koje je u funkciji samo dok igra kako drugi sviraju? Ješa DENEGRI: Ilija Šoškić nije odbio nego naprosto nije mogao da bude transavangardista jer ne radi takvu vrstu umetnosti, ne pripada tom generacijskom krugu, jednom rečju nema nikakve duhovne, idejne i umetničke veze sa fenomenom transavangarde. Šoškić je značajan umetnik čiji je ugled zasluženo visok zahvaljujući, između ostalog, činjenici da je bio u krugu umetnika okupljenih oko vrlo prestižnih galerija kao što su L'Attico i Diacono, da je o njemu, između ostalih, pisao i podržavao ga Bonito Oliva itd. Šoškić je, dakle, bio vrlo dobro uključen u sistem umetnosti u Rimu kada je tamo delovao, a to znači da je funkcionisao u sistemu kojega čine, svako sa svojim nezamenljivim ulogama, umetnik - galerija - kritika - kolekcija (javna ili privatna). Mirno i izvan te mreže danas umetnik i umetnost naprosto ne mogu da funkcionišu (to bi bilo kao da se od nekog dobrog fudbalera traži da igra na poljančetu, a ne u što je moguće boljem klubu). U toj mreži kritika i kritičari imaju svoje mesto, ali treba jednom za svagda razbiti famu da kritika navodno izmišlja pravce i ustoličuje umetnike po nekoj svojoj volji. Temelj svega u ovoj sprezi, naravno, uvek su umetnici, osnova svega je umetnost. Što se, pak, tiče transavangarde, bio je to zaista veoma dobro usklađen odnos između izvrsnih umetnika, inteligentne i dalekovide kritike, kao i finansijski jakih galerija koje su te umetnike podržale. To jeste bila jedna sjajno vođena promotivna operacija, ali to je sasvim legitimno u svetu današnje umetnosti, pre svega u korist same umetnosti i u korist umetnika. Taman posla da se za umetnika poput jednog Cucchija ili Clementea može reći da su potrošno sedstvo ili neko ko je u funkciji da igra kako drugi sviraju. Ali ne samo oni, ni jedan dobar umetnik to nije niti se tako ponaša. |
Napiši komentar
Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.
|
|
|
 |
| Iz kalendara art događaja |
|---|
|
17.12.2021 - 31.12.2022 | 20.22
Novosađani biraju - Izložba istoimenog projekta 24.06.2022 - 25.09.2022 | 19.00 Sanja Latinović - Priroda i teme autorkinog performansa 08.07.2022 - 08.10.2022 | 10.00 Stavovi i forme - Grupna izložba 30.08.2022 - 31.10.2022 | 19.00 Branislav Radošević - Slike 01.09.2022 - 29.09.2022 | 12.00 Telo-antitelo - Grupna izložba |
| Izbor godine |
|---|
 |
| Novi Sad 2022 |
|---|
|
| Pregled galerija |
|---|
 |
|
|
| Popularno | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
|
|
|
|
|
| Povezani sadržaji |
|---|
| Art magazin podržava | ||
|---|---|---|
|
||
| Reportaže | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
|
|
| Knjige o umetnosti | ||
|---|---|---|
|
||
| Intervju | |||
|---|---|---|---|
|
|
|
| Danijel Babić | ||
|---|---|---|
|
||
Novosadski sajam, Novi Sad. April 2006.
Obična sunca od peska su naivna, ogromna i brbljiva. I noću su očigledna. Ako kolutam očima brzo u smeru okretanja kazaljke mog ručnog sata (marke Raketa) lako u tami razaznajem i njihove smušene pege. Daleko od…
Edvard Lusi Smit posetio je Jugoslaviju u septembru mesecu, na poziv i u pratnji svoga prijatelja slikara Radovana Kragulja. Kragulj je ove jeseni otvarao izložbe u domovini - u Beogradu i u Novom Sadu. Gospodinu Edvardu…
Comments