Art magazin: Kako tumačite to da je kritika već na samom početku devedesetih, dakle pre nego što su se ispoljile osobine umetnosti ove decenije, prejudicirala pa čak i nametala pravce kretanja te umetnosti?

Ješa DENEGRI: Tumačim možda time što su se simptomi izvesnih umetničkih raspoloženja koja će iti prepoznata kao karakteristična za devedesete javljaju pre ovog kalendarskog datuma: jer, još od sredine a sigurno krajem osamdesetih zapažaju se otkloni od ranih i tipičnih postmodernističkih postavki, u smeru kretanja ka obnovama pojedinih modernističkih i ispoljavanjima neomodernističkih pozicija. Ako pak mislite na izložbu Rane devedesete: jugoslovenska scena, ona je održana u Novom Sadu avgusta 1993, dakle u već dovoljno odmaklim devedesetim, kada su se sasvim jasno razabirale konture umetničkih pojava koje će ostati i do danas svojstvene za umetnost početka i sve do sredine tekuće decenije. To su obnova forme u novoj skulpturi, u apstraktnom slikarstvu (projekat Mondrian) i u tehno instalacijama, kao i obnova naracije u jednoj drastičnoj figuraciji (par Autonomisti) čije su se priče direktno ili indirektno odnosile na psihoze ovog kriznog vremena.

Nije se, dakle, radilo o tome da se na domaćoj umetničkoj sceni bilo šta prejudicira a pogovtovo nešto nametne, nego, naprotiv, da se pravovremeno konstatuju pojave na terenu konkretnih umetničkih praksi, naročito onih u tek tada stasaloj mladoj generaciji. Bilo je, naime, u tom trenutku svakako vrlo potrebno da se što pre uoče osobine i nosioci svežih i aktivnih umetničkih zbivanja, podsticajnih i pozitivnih u tom teškom i tragičnom dobu, pre svega zato jer je upravo umetnost (naravno samo za one koji su se njime bavili ili su je iz bliza pratili) tada možda više od ostalog mogla da ponudi snagu preživljavanja, energiju opstanka. Umetnost koja je nastajala u ranim devedesetim ostaće, verujem, zaslužna između ostalog po tome što se upravo usredsređenjem na umetnost kao takvu - na relativno širokom planu izažajnih jezika koje smo pominjali - (od)branila od zapadanja u različite izvanumetničke izazove koji su, nažalost, bili itekako zahvatili glavninu ovdašnje umetničke scene, a naročito se to ispoljilo u nizu izložbi u vodećim muzejskim institucijama na toj sceni. Otuda su pomenute umetničke pjave, ne kao neki pravci ili tendencije nego kao individualni činovi onih mladih ljudi koji su iznad svega verovali u svoj poziv umetnika zavredili ažurnu podršku kritike koja je opet sa svoje strane mogla da u toj umetnosti nađe uporište i ohrabrenje za sopstveno delovanje.

Art magazin: Kakve je posledice proizvelo sužavanje prostora naše umetničke scene, kako je bilo moguće u takvoj situaciji delovati i opstati, najzad kako će biti moguće tu situaciju prevazići?

Ješa DENEGRI: Sužavanje prostora umetničke scene, o čemu govorite, naravno nije slučajno: ono je činjenica koja proizilazi iz svima dobro poznatih političkih događaja početkom devedesetih. Činjenica je, naime, da od tih godina ovde počinje novo odbrojavanje poitičke istorije (treća Jugoslavija), a posledica toga je da – hteli ili ne – počinje i odbrojavanje jednog novog poglavlja ovdašnje istorije moderne umetnosti. Novonastala situacija je pored ostalog specifična po tome što su prilike na domaćoj umetničkoj sceni znatno izmenjene u odnosu na prethodni period (osamdesete). Sadašnja umetnička scena u Jugoslaviji/Srbiji/Vojvodini našla se, upravo od početka devedesetih, u izolaciji od okolnih (svetskih, evropskih, ranijih jugoslovenskih) zbivanja, taj za umetnike neželjeni prekid komunikacija i kontakata sa drugim sredinama uslovio je da već i ovako sužena umetnička scena bude prinuđena da se obnavlja iz ztečenih sopstvenih zliha znanja, potencijala, energija.

Ta nametnuta autarhija nekim je umetničkim krugovima (mladim kozmopolitski obrazovanim i usmerenim pojedincima) vrlo teško pala, nekim drugim krugovima je pak veoma pogodovala. Ali uprkos svemu svedoci smo da je upravo zahvaljujući prvom od ovih krugova ovdašnja umetnost vrlo uporo istrajavala, čak intenzivno se razvijala, otuda možda nije preterano reći da su i u ovom vremenu ostvarene vrednosti koje nisu ispod onih iz nekih prethodnih znatno povoljnijih prilika. Zato je kritika takve umetničke pojave trebala da podrži, da pomogne njihovom ispoljenju i da pokuša da protumači njihova značenja. Nadajmo se da već uskoro dolazi trenutak kada će ovdašnja umetnost izići iz te opasne autarhične situacije i opet se naći u komunikaciji i odmeravanju sa srodnim pojavama u drugim sredinama. No da bi se to desilo moraće da se prevaziđe ovo neželjeno sužavanje ako ne fizičkog onda duhovnog prostora sadašnje domaće umetničke scene. A za procese koji će uslediti trebalo bi pavovremeno obaviti organizacione pripreme, iznova osposobiti institucije koe bi integraciju savremene jugoslovenske umetnosti u šire kontekste mogle da obave na profesionalan i stručno kompetentan način.