|
Jerko Denegri - Razgovarao Luka Salapura |
|
|
|
Strana 3 of 3
Art magazin: Ne čini li Vam se da zalaganje za obnovu postulata moderne, predstavljajući reakciju na prethodnu pojavu postmoderne i svodeći se samo na vraćanje formalnih principa, predstavlja zapravo jedan retrogradni proces?
Ješa DENEGRI: U naše prethodnom razgovoru u Dnevniku bio je pomenut tekst Tomaža Brejca Modernizam posle postmodernizma? iz 1988. Ako mi prostor dopusti podsetio bih čitaoce na poduži uvodni pasus iz tog uticajnog spisa: "Kako god da je na početku izgledalo da će postmodernizam iskaliti svoj gnev, da će se svetiti ili zabraniti određene segmente modernizma i njihovu primenu, nije ga mogao ukinuti. Načeo ga je na nekoliko ključnih tačaka: etičku poruku istorije umetnosti je pervertirao u potrošnu robu, a reduktivna, tautološka upotreba umetničkih medija je bila prenesena u pripovedne, hibridne načine izražavanja, u alegorijski diskurs.
Postmodernizam je iz modernizma dekonstruisao saopšteni idealitet forme, ali je nije mogao definitivno uništiti - pre upravo suprotno, izgleda da se uz istovremeno ispražnjenje energije slikarstva nove slike i kraja retrograizma stepenuju formalne pozornosti, ponovo vrednovanje jezičkih modela i nosećih kvaliteta moderističkog formalizma. Ta pozornost (koja nipošto ne znači vraćanje) počinje da pravi razliku između produkcije slika masovnih opštila i temeljnih ontoloških pitanja same umetnosti. A secište tog problema tada nije alegorijski dskurs nego problem forme, koji se kao hronipna i latentna bolest za neke, i kao neophodni lek za druge, vraća u život umetnosti svakih nekoliko godina. A u poslednje vreme u posebno obavezujućem obliku, jer ta pojava doživljava svoju praktičnu i teorijsku reviziju."
Zalaganje za obnovu nekih ideala modernizma proizilazi upravo iz jednog od simptoma na koji je ukazao Brejc: naime otuda da etička poruka istorije umetnosti ne bi pervertirala u potrošnu robu. U tome, naravno, ne bi bilo krivice teorijski zasnovanih postulata postmoderne, ali bilo bi onih njihovih sekundarnih izvođenja koja su uživajući u igrama simulacija možda i nesvesno doprinosile sveopštem relativisanju kriterijuma a time su i savremenog umetnika ponekad lišavale njegove potrebe za obavezom samorefleksije, oblikovnom temeljitošću, saznanjem o konsekvencama sopstvenih umetničkih izjašnjenja. Zbog svega toga mi se činilo da upravo u jednom tako teškom dobu kao što je bilo ono najmanje pet poslednjih godina unatrag trebalo bi ponovo podsetiti da j ideja moderne kod jednog od najlucidnijih tumača njene istorije bila poistovećivanje sa idejom projekta (otuda naziv časopisa koji odnedavno izlazi u Novom Sadu nije slučajan, kao što nije slučajno ni to da je u uvodnom tekstu u prvom broju tog časopisa bilo odato poštovanje ličnosti i shvatanjima Aragona). Pobrinuo sam se da se upravo u vreme najteže krize, 1991. prevede i objavi spis Moderni projekat umetnosti, kritička oporuka Aragonovog duhovnog srodnika Filiberta Menne (čija je knjiga Proticanje estetskog društva iz 1968. takođe bila podsticajna za istorijski trenutak u kome je nastala).
Sve to navodim zato jer želim da kažem da zalaganje za ideale moderne u ukupnoj atmosferi ranih devedesetih nipošto nije samo vraćanje formalnih principa, niti je naprosto reakcija na neku pojavu - otuda, naravno, nije ni retrogradni proces - nego je aktuelna i nasušna potreba da se u nedavnim kriznim prilikama savremenoj umetnosti i govoru/pisanju o umetnosti (a to znači teoriji i kritici) iznova prida odgovornost i ozbiljnost kakvu su sve te delatnosti imale u nekim prethodnim isto tako kriznim vremenima koja su uprokos tome urodila značajnim problemskim doprinosima u istoriji umetnosti XX veka.
Art magazin: Budući da živimo u medijskoj civilizaciji, da li učestalo prisustvo i uticaj u medijima može da dovede do zloupotrebe medija od strane kritike i kakva je uopšte uloga i moć kritike u medijskoj promociji savremene umetnosti?
Ješa DENEGRI: Slažem se, naravno, s Vama da živimo u medijskoj civilizaciji, a to - pored svega ostalog - mže da ima i zaista ima za posledicu da onaj ko je prisutan u medijima poseduje uticaj koji (zlo)upotrebom medija uspeva da ostvari. Kako je tao nešto moglo dai zgleda u području ovdašnje (uslovno rečeno) likovne kritike, brojni gledaoci TV medija imalu su prilike da vide u emisijama izbora najboljeg jugoslovenskog slikara pri kraju XX veka. Ako mislite i tvrdite da takva (ponavljam uslovno rečeno) kritika ima nezasluženu i neopravdanu moć nad umetnošću i umetnicima koje se usuđuje da rangira kao da su takmaci u nekom hipodromu od 1 do 15, onda se s Vama apsolutno slažem.
Ali nadam se da ćemo se složiti i u tome da je ovde posredi način ophođenja s umetnošću koja sa kritikom nije u srodstvu, nego je to baš ono što je Brejc u prethodno navedenom citatu nazvao pervertiranjem etičke poruke istorije umetnosti u potrošnu robu. Kritika kakvu ja nastojim da primenjujem kloni se svake masmedijske promotivnosti i namerno želi da ostane ograničena uglavnom na ekskluzivne stručne tribine kao što su donedavno časopis Moment i odnedavno Projekat, na kulturna glasila kao što je Košava ili kao što su izrazito malotiražni katalozi pojedinih izložbi. Naravno da i takva kritika sme da se nada da se i njen glas ponegde čuje, da dopire do javnosti koja na poverenju prema takvoj kritici ceni umetnost i umetnika o kojima takva govori, ali - ponavljam još jednom - taj glas nije glas moći nego je glas stručnog dijaloga i diskusije o pitanjima koja se odnose na bezbrojne pojave i prakse savremene umetnosti.
|
U Moskovskom muzeju savremene umetnosti na Petrovki, sa velikom pompom i reklamom, priređena je dosad najveća retrospektiva Aleksandre Aleksandrovne Ekster (1882 - 1949), svetske dame ili, kako su je posle jedne njene izložbe u Njujorku nazvali,…
Danas nam gotovo romaničnim izgleda povezivanje nauke i poezije. Od tih vremena izmenili su se i nauka i poezija. Nauka je postala neraskidivo tehnološka, a poezija nekoristan govor u javnosti, marketinška glupost. Vreme je podmuklo: čini…
Miroslav Mandić je krajem aprila 1998. godine nanizao svojim koracima 40 hiljada kilometara. Za taj podvig u slavu umetnosti trebalo mu je šest i po godina. I dok su, u vreme sankcija i izolacije Jugoslavije obični…
Comments