Muzej Salvadora Dalija u Figerasu

Osam dana pošto je preminuo u Figerasu u januaru 1989, obelodanjena je poslednja volja Salvadora Dalija, čime se rasplamsala polemika koja ga je pratila i za života. Testamentom, celokupno svoje imanje i dela ostavlja državi Španiji. Ovim dokumentom poništava se prethodna volja čuvenog nadrealiste kojom je polovinu svoje imovine ostavio Španiji, a drugu katalonskoj vladi.

Od tog trenutka, 700 ulja na platnu, 3.000 crteža i akvarela, i nekoliko remek-dela nadrealizma kao što su "Veliki masturbator" i "Hitlerova enigma", dve kuće, jedna u Figerasu, druga u Kadakešu (obe u Kataloniji), imanja na obali mora, i svi njegovi dokumenti i rukopisi postali su vlasništvo španskog ministarstva kulture. Bio je to kako kažu Dalijev dramaturški udar iz groba, i decenijama Katalonija nije bila u stanju to da mu oprosti.

Kako je kasnije napisao Robert Deskarnes, umetnikov lični sekretar, Dali se prvi put susreo sa katalonskim premijerom, posle Frankove smrti u jednom hotelu u Parizu u maju 1981. godine. Žordija Pužola, premijera Katalonije (1980–2003) brkao je sa komičarem istog prezimena, koji je u to vreme imao redovnu predstavu u "Mulen ružu". Ali susret sa premijerom autonomnog regiona imao je negativne posledice na kasnije odnose sa katalonskim vlastima. Dali nije bio miljenik katalonskih nacionalista niti tamošnje inteligencije. Ekscentrični genije pružio im je mnogo razloga da bude omražen. Priznao je da je apolitički fasciniran Hitlerovom ličnošću, bio je na neki način blizak sa Frankom, odbijao je sve vrste nacionalizma i vrlo je bio kritičan prema guruima katalonske kulture.

Pred kraj njegovog života, niko se više nije sećao da je kao mladić od 19 godina jednom uhapšen zato što je sa katalonskom zastavom uplovio u zaliv Kadakeša, ili da je uvek nosio tipičnu katalonsku beretku ukazujući na svoje katalonsko poreklo.

Pošto je platila njegovu sahranu, katalonska vlada je bila šokirana kada je saznala za sadržaj njegovog testamenta. Barselona je pokušavala da ga ubedi da umesto polovine svog imetka, sve ostavi Kataloniji, ali se desilo upravo suprotno.

Kada je testament pročitan, Žordi Pužol rekao je da se Katalonija oseća izdanom, dok je njegov pomoćnik Dalija nazvao kukavicom, a Špansko ministarstvo kulture predstavnikom okupacionih snaga.

Madrid je međutim poricao da je išta znao o Dalijevoj poslednjoj volji ili da je na bilo koji način uticao na umetnikovu odluku.

Horhe Semprun, pisac koji je bio španski ministar kulture, (1988–1991) napisao je u memoarima da je za vreme Dalijeve sahrane postrance gledao u Pužola i da se uzdržavao da ne prsne u smeh. To je moglo da znači da je Semprun ipak znao za ovaj testament.

U svakom slučaju, Madrid je dobio bitku za Dalijevu naklonost. Advokat Migel Domenek vredno je radio da ubedi poreske vlasti da oproste Daliju njegove dugove, i da pokupi njegove slike razbacane po Njujorku, Ženevi i Parizu. Španija nije želela da njegova dela ostanu napolju kao što se to desilo sa Pikasovim.

Četiri dana pošto je pročitan testament, na prvom sastanku između centralnih i regionalnih vlasti Semprun je rekao da će Dalijev imetak u stvari biti podeljen jer Katalonija ima pravo na njega. Komitet koji je tada stvoren, trebalo je da odredi koje umetnine će preći u Muzej kraljice Sofije u Madridu, a koje u Figeras i Barselonu. Na kraju, 56 dela je otišlo u Muzej kraljice Sofije, 134 u Figeras, a Barselona je ostala bez ijednog Dalija.

Takva je bila odluka katalonske vlade, Ministarstvo sa tim nije imalo nikakve veze. Španska država je mogla da bude arogantna i da sve zadrži za sebe, onako kako bi i bilo po zakonu, rekao je ovih dana jedan od učesnika u ovim pregovorima koji su se odigrali pre tačno četvrt veka.

Da su tada odnosi između Madrida i Barselone, bili napeti kao danas, bilo bi nemoguće napraviti ovaj dogovor.

Sada između Madrida i Barselone samo što nije puklo, pa Albert Pont, predsednik Katalonskog poslovnog kruga, lobističke grupe za nezavisnost, kaže da Katalonija mora da zahteva da joj Madrid vrati Dalijevu zaostavštinu.

Iz Madrida međutim odgovaraju da su sva dela izložena u fantastičnom Dalijevom muzeju u Figerasu, tehnički u vlasništvu države Španije. U slučaju da se Katalonija otcepi, moraće da se povede sudski spor.

Ni četvrt veka od smrti, Barselona ne može da nađe neku ulicu ili trg koji bi nosio Dalijevo ime. Komisija zadužena za nadevanje imena kaže da je Salvador Dali "na listi čekanja", jer sve ulice, trgovi i parkovi su za sada zauzeti. To je još jedan paradoks, kad svetom vlada pomama za Salvadorom Dalijem. Čak i Beograd ima svoje Dalijevo ćoše, a u Riju se za koji dan otvara jedna od najkompletnijih izložbi Dalijevih dela.

U Figerasu, obalskom gradiću blizu Barselone, Dali je sagradio svoje najznačajnije umetničko delo. Dalijev muzej teatar je najveći nadrealistički objekat na svetu. Sagrađen je na ruševinama gradskog pozorišta koje je stradalo za vreme Španskog građanskog rata. U njoj je izložena najveća kolekcija umetničkih radova od ranih do poznih faza. Dalijeve mošti su takođe tu. Njegova grobnica je u centralnom delu muzeja. Njegova životna saputnica i muza Gala, sahranjena je u zamku u Pubolu, koji joj je za života kupio. Dali je žaleći za Galom umro sedam godina kasnije i još traje polemika da li je trebalo da bude sahranjen pored svoje drage u Pubolu, ili u Figerasu. Gradonačelnik Figerasa, Marija Lorka, tvrdi da mu je na samrtnoj postelji Dali izričito tražio da mu večna kuća bude u centralnom holu muzeja koji je on projektovao. Ali pisac M. R. Tornadiho objavio je pre dva meseca priču o grupi građana koji su imali plan da ukradu Dalijevo telo, prenesu ga u Pubol i tu ga sahrane pored Gale.

Dalijevski nadrealizam je na delu: kad vlada Katalonije upinje sve snage da se otcepi od Španije, i to nastoji da prikaže svetu kao izraz demokratskog prava Katalonaca, njihov čuveni sunarodnik, jedan od najkreativnijih umetnika 20 veka, prohodao je u suprotnom pravcu, ka Madridu.

Zorana Šuvaković

Izvor: Politika