Tadija Janičić predani je posmatrač–svedok–učesnik. Pored toga što su inteligentne, katkad jetko humorne i groteskno angažovane - njegove slike i skulpture su studije naravi ali i svakodnevne, intimne, multipoetičke i autobiografske dnevničke zabeleške. Uostalom, kompleksnost i istovremena banalnost sveta u kom živimo i ne može se doživeti ni posredovati drugačije do upravo ličnim iskustvom. Budući od onih slikara koji se permanentno i dosledno bave životom savremenog čoveka - Tadija Janičić prikazuje one aspekte tog života koji na videlo iznose njegove psihološke, emotivne i socijalne nesrazmere, nedoslednosti, nespokojstva, nesigurnosti, teskobe, raspolućenosti, osujećenosti i ostale uskraćenosti i konfuzije... Preispitujući relativnost i privremenost moralnih, etičkih pa i umetničkih normi sveta koji ga okružuje, Tadija je za ključnu strategiju svog slikarstva izabrao (auto)ironijsko poigravanje sa motivima i mitovima današnjice. Navedeno u jednakoj meri važi i za njegove skulpture, koje se na izložbi u MSUV izlažu premijerno, pošto i one suštinski funkcionišu kao trodimenzionalne slike. Tadijina umetnost tematizuje prazninu - kako emotivnu, tako, podjednako, i intelektualnu i idejnu - koja savremenog čoveka čini egzistencijalno nezadovoljnim onim što vidi i hronično nesigurnim u ono što čuje.

...Tadijin osećaj za detalj, posebno izražen na velikim formatima, mogao bi da bude tumačen (i) kao umetnikov odgovor na fragmentarnost sveta kojim se kao umetnik opsesivno bavi. Istovremeno, minucioznost i fokusiranost prisutna na monumentalnim platnima kompletno islikanim cvetovima ili pticama (npr. ciklus "Ćiju, ćiju") ironijsko je poigravanje i sa mitom o umetnosti kao izgubljenom raju - oličenom u onoj, nekad popularnoj, a danas patetičnoj i prevaziđenoj, definiciji slikarstva kao matisovske fotelje za odmaranje. Smisao slikarstva ali i umetnosti našeg vremena svakako nije u davanju odgovora - ali jeste u artikulisanju upitanosti, dilema, opsesija, nesigurnosti, ne/doslednosti i frustracija savremenog čoveka. U davanju makar obrisa i simptoma jednog sveta čija je stabilnost nepostojana a vrednosti konfuzne i potrošne. U takvom svetu i crvenkapica je krvoločnija nego vuk ("Crvenkapa i vuk", 2010), a mali, siroti prasići uopšte nisu toliko naivni i bezazleni kao što bi se možda dalo pretpostaviti. Nežna brutalnost Tadijine umetnosti, njena vizuelna dopadljivost, prividna dekorativnost, na momente čak s prizvukom idiličnosti, dodatno izoštrava emocionalnu složenost i slojevitost predstavljenih prizora. Slike iz ciklusa Love story svedoče o mestu, ulozi i statusu intimnosti danas, u svetu u kom su emotivne kontradiktornosti isprepletene i međusobno uslovljene u meri većoj no što uopšte možemo da pretpostavimo, gde i sama intimnost nikako nije sinonim za bliskost. Serija slika naslovljena "Optimizam" u službi života ironijski se poigrava s čovekom izgubljenim u svetu ekranske slike (civilizacije) koja njegovu samoću (samo/izolaciju) dodatno uvećava, a potpuno razumevanje i empatičnost čini gotovo nedostižnim kategorijama. Ciklusi "o fudbalu", direktorima i švalerima tematizuju večitu privremenost koja se možda najbolje odražava kroz konzumerističko uživanje u ženskom telu (telu žene), medijski proizvedenom u (puki) fetiš - istovremeno potpuno ogoljujući ispraznost i banalnost samih društvenih odnosa ("Upoznavanje", 2013).

Pored posrnulih devojaka, huligana i navijača, kroz ovo slikarstvo promiču i reprezenti nove klase, tačnije samoprozvani predstavnici društvene elite: članovi (vladajućih) stranaka, razmetljivi direktori, kontroverzni biznismeni i ostali ugledni građani (npr. "Duško i Darko", 2010) koji pored toga što demonstriraju dominantne društvene kriterijume, govore i o potpunom moralnom, vrednosnom i emotivnom krahu društva u kom živimo. Specifično izoštren smisao za humor, (auto)ironiju, grotesku i paradoks, Tadiju Janičića čine bliskim onim filozofskim i emotivnim stanjima koja su, recimo, veselog cinika hrvatske i evropske umetnosti Ivana Kožarića dovela do poznate rečenice/stejtmenta: "Presretan sam što sam sretan."

Nebojša Milenković,
izvod iz teksta za katalog izložbe