Izložba obuhvata ciklus fotografija "Lep život kao eksces", koji je Veljović predstavio u februaru i u galeriji "Remont" u Beogradu, te ciklus "Koliko visoko je bezbedno?" koji je svojevremeno snimio u Sindiberiju. Stanovnici tog rezidencijalnog predgrađa Stokholma, kako navodi Veljović, žive mirne i sređene živote ali stvaranje uslova za takve živote zahteva mnogo odricanja i napornog rada.

"Rad je zaista naporan i odricanja odista velika, tako da ne ostaje previše prostora za život. Ali, takav je život. Život je težak i pokatkada je neophodno bekstvo, nekuda odleteti. No, koliko visoko je bezbedno?", naveo je Veljović povodom tog ciklusa fotografija, za koji je Stevan Vuković, povodom svojevremene izložbe u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, naveo da ta foto-instalacija predstavlja portret grada koji je optimalan za boravljenje ali sasvim idealan za napuštanje.

"On (Sindiberi) se napušta bez ekonomske ili političke prisile, bez ikakvog nesporazuma, temeljenog nezadovoljstva, pa čak i bez nostalgije – to je, naprosto, grad koji deluje kao da će i onako uvek biti tu, samodovoljan i u svojoj vrsti potpuno savršen, funkcionišući tako čak i bez žitelja, kao puki prizor. U njemu se, stoga, boravi upravo na način na koji se obitava u polju fantazije, poput lika upisanog u neki relativno standardni, ali ipak izuzetno strogo konstruisani prizor koji ostavlja taj neizbežni utisak scenografije za neki događaj koji nikako da usledi", naveo je Vuković, dodajući da ta foto-instalacija beleži jedan svakodnevni akt rekreacije koji u nekoj vrsti kontrapunkta spram nepomičnosti potpuno ispražnjenog ambijenta grada sebe uspostavlja u čin obećanja.

To je čin koji, poigravajući se implikacijama koje, na simboličkom planu, sobom nosi neki niz stalno ponavljanih odvajanja od tla, i uzmicanja od harmonizovane stabilnosti okoliša, daje nadu da je neka promena moguća, to jest da je neko kretanje, bilo unutar tog zamrznutog vizuelnog sklopa ili ka izlasku iz njega, moguće.

Veljović će u galeriji Šok zadruge predstaviti i ciklus fotografija "Lep život kao ekces" koji je svojevrsni nastavak višegodišnjeg projekta otelovljenog u ličnoj i intimnoj fotografskoj dokumentaciji njegove porodice.

Na izvestan način, kako je naveo mladi istoričar umetnosti Vladimir Bjeličić, Veljović ostvaruje reenactment izložbe istoimenog naslova iz 2005. godine, ali to čini skeptično i sa distancom, te istraživanje zadate teme odvodi u drugom pravcu redefinisanjem izlaganih fotografija i uvođenjem novog elementa - video rada.

Problematizujući istovremeno fotografski mediji (tradicionalno lepu fotografiju) i osnovni stub svakog društva - (heteronormativnu) porodicu, Veljović konstatuje monotonost i repetitivnost nametnutih društvenih konstrukata, ironično izvodeći tezu lepog života kao ekscesa.

Celokupna postavka, prema navodima Bjeličića, zapravo predstavlja spektakl spokoja koji može biti bilo čiji i upravo na tom tragu treba tražiti uzroke umetnikove subverzivnosti.

Fotograf i kulturni radnik, Veljović se bavi problemom identiteta i njegovog uspostavljanja kao polja konstituisanog izvana, istražujući mesta prestupa granica koje ga definišu.

Izvor: SEEcult