U "Centru Paul Kle" u Bernu otvorena je izložba "Magrebski projekat" i "Vodeći liniju u šetnju". Ne bi se moglo reći da je svako putovanje slikara povod za novu stranicu istorije umetnosti ali se putovanje u Tunis, na koje su se pre sto godina odvažili Paul Kle, (Paul Klee, 1879-1940), Avgust Mak (August Macko, 1887-1914) i Lui Muaje (Lui Moilliet, 188o-1962 ) pretvorilo u značajan likovni događaj.
Paul Kle, autoportret
U jednoj idealnoj istoriji umetnosti trebalo bi obavezno da se nađe i najmanje jedan tom posvećen art-geografiji. Na toj karti je mnogo mesta koja su slikare privlačila poput magneta. Tokom XIX i XX veka uveliko se odlazilo u Minhen i Pariz, oduševljavalo se pejzažima francuskog Etreta i Sredozemnog mora. U potrazi za egzotikom stizalo se čak do Alžira i Maroka (na tome je svoju biogafiju zasnovao Delakroa) ili u Polineziju kao Gogen.
Zajedničko putovanje u Tunis, na koje su u aprilu 1914. zajedno krenuli švajcarski slikari Paul Kle i Lui Muaje kojima je pravio društvo Nemac Avgust Mak, kako se vidi i po jednoj fotografiji sačuvanoj u Makovom albumu, u malo čemu se razkikuje od snimaka običnih putnika toga vremena. Ali smisao putovanja u Tunis ta tri slikara je dobio širi značaj od pojedninačno uzetih sudbina svakog od njih.
Mnogi su skloni da u tim portretima Arapa i uličnim scenama, naslikanim kamilama na obali, da vide ne samo uobičajeno oduševljenje Evropejaca Orijentom, nego i jednu vrstu prologa za radikalnu revoluciju u slikarstvu, već okrenutu jednu apstarktnu stranicu u njihovom budućem radu. Neki radovi Klea se tako i nazivaju: "Apstrakno u jednom motivu u Hametu", na kome su nacrtani istočnjački ćilimi koji izgledaju kao apoteoza bespredmetnosti, dok oblici sveštenog Kajruana izgledaju kao citati iz zrelog kubizma ili pak kao predgovor Mondrianu. U Kajruanu je Kle, sudeći po dnevniku, dožievo katarzu: "Smisao najsrećnijeg časa - ja i boja smo ista celina. Ja sam – slikar."
Po snazi oduševljenja sa ovim trenutkom "skupljim vijeka" Pola Klea, može se porediti jedino putovanje Kandinskog u isti taj Tunis 1905. koji je ovde, takođe, doživeo bojni šok.
Kle je najbogatije predstavljen na izložbi "Putovanje u Tunis 1914." u Bernu, u Centru koji nosi njegovo ime. Od 150 radova sakupljenih iz celog sveta od Madrida i Diseldorfa do Njujorka i Vašingtona, polovina pripada njegovom opusu.
Najveća na svetu kolekcija Klea čuva se u Centru sagrađenom po projektu Renco Pjano koja je u momentu otvaranja već brojala 4 hiljade njegovih dela.
Posebno interesovanje na ovoj izložbi izaziva dvadeseatk radova Muajea.
Iako je odavno postao klasik, a dela mu zastupljena u mnogim evropskim muzejima, publika ga je izgleda potpuno zaboravila. Muaje je bio blizak prijatelj Hermana Hesea, u mnogome je uticao na njega i to u vreme kad je budući nobelovac učio slikanje. Hese je svog prijatelja slikara opisao u povesti "Poslednje leto Klingzora" pod imenom Luj Surovi i zamolio ga da mu ilustruje zbornik priča.
Upravo je Muzje i predložio svojim prijateljima da posete zajedno zemlju u kojoj je on bio više puta (pa je zato i slikao 1914. manje od njih). Uostalom, na njegovo sospstevno, teško breme eskpresionističkog stvaralaštva te forme razgorene ognjem spoljnog sveta uticali su samo s tačke gledišta boje, a težnja ka figuraciji ga nikad nije ostavljala.
U izvesnom smislu slikari se nakad nisu ni vratili iz Tunisa. Muaje u bukvalnom smislu reči posle rata je boravio u toj državi još nekoliko puta (Mak je poginuo na samom početku Prvog svetskog rata).
Klea, pak, utisci sa dvonedeljnog putovanja nisu ostavljali mnogo godina. Sadržaji na koje je nailazio tokom putovanja razrađivao je kasnije.
Njegovo tunisko iskustvo uticalo je delotovrno na mnoge majstore apstrakcije.
Istovremeno sa magrebskim projektom održava se i izložba pod nazivom "Vodeći liniju u šetnju" (naziv je citat od samog Klea). Ova izložba je posvećena uticaju Klea na takve autore kao što su Anri Mišo, Mark Tobi i Džonatan Lasker. Malo je verovatno da je bilo ko od njih bio u Tunisu ali je ponekad dovoljan samo neki signal da bi se nagovestila celina.
Gledati tuđu liniju da se ne bi pogrešilo u svojoj.
Branko Rakočević |