"Rezonantni pravac umetničkih traganja koje Goran Jureša u Novom Sadu postavlja u stvaranje svoje slikovite kompozicije prati nadnesen strukturalni opit. Premda takva refleksivnost dopire iz iskustva stvaralaštva koje nastaje u našem dobu posle iskustva medija, unesene ucrtane linije, dimenzije i nagovešteni oblici podvrgnuti su dinamici dubine poniranja u protivurečna saznanja tema i povoda. Zamena linija crtanja ili njihovih snopova za sva obličja i predstave sveta zamena je za govornu ispovest, za hroniku ili svedočenje" ističe Nikola Šuica u opsežnom eseju o stvaralaštvu Gorana Jureše, pa nastavlja: "Distanca između upamćenih događaja, prenesenih saznanja i fascinacija je kroz umetnikova pravila iskustva i podložnost igri data ka senzitivnim tematskim dozivima: vladavini, otimanju, samoisticanju i podjarmljivanju drugih i drukčijih, stvaranju plena, nagradi u priznanju, slavi, čulnoj ljubavi i naposletku metafori slatkog trijumfu ukusa čokolade. Instanca minimalne harmonije ima dugačak autorski put transformacije, a fokus na Treći svet je u autorskom obzoru prerađen u kuhinjama imperijalne Evrope. Otud i u umetničkoj zrelosti, ovakav vid ekscentričnog duševnog i saznajnog preplitanja u tematskim izborima i pozivanjima odaje disciplinovano prepuštanje u samoispitivanje, od dečjih sanjarenja, do ekscesnih detalja. Od naznaka, ravnoteže i uvođenja likovnih sitnih upisa i naslojavanja, do bilansa slikovne drame od prizora do prizora i od jedne varijacije i imenovanja do lirsko povišenih temperamentnih ekspresija."

Objašnjavajući sopstveni rad, Jureša ističe da kroz istraživanje sopstvene likovnosti, teži da pronađe specifično ličnu magičnu silu, koja bi bila prepoznatljiva u posmatranju rada.

"Najčešće mi ne uspeva. Kad mi uspe to je za mene događaj. Iluzija prostora i oblika nije umetnost koja me zanima. Sve se odvija na plohi u dve dimenzije, treća sam ja. Boja je dimenzija, znači to je četvrta. Moje iskustvo obogaćuje se u problematičnim situacijama rada u kojima ne znam šta treba da uradim dalje. Avantura može da donese sve ili ništa, nema osrednjeg. O slikarstvu znam puno ali kad sam treba da se upustim u isto ne znam ništa. Znam samo da se pravo slikarstvo i pravi crtež uvek prepoznaju. Sopstvenu sliku koja nema biće uvek osećam. Da objasnim postupak rada ili rastumačim šta je ono što posmatrač gleda na platnu posle moje obrade ne mogu. To ne koristi ničemu."