Nora Mesaroš na jedan intimistički način slika bolno dirljive prizore u kojima su figure ljudi zatečene u trenucima usamljenosti i rezignacije. Ovo slikarstvo je tiho u svojoj saučesničkoj prezentaciji ali i oporo u kritici društva nesposobnog da stvori očekivane uslove za vlastito funkcionisanje: "Ljudi na Norinim slikama ne donose sobom nikakav bunt, lišeni su dijaloga. Oni su jednostavno tu, Nora ih je samo kao Demijurg dodirnula i uspavala, puštajući da život teče pored njih" (Miodrag Anđelković). Za ilustrovanje takvog odnosa prema svetu Nora Mesaroš je iznašla adekvatan likovni tretman – njeno slikarstvo je svedeno do crno-sivih tonskih i belih pasaža; sadržinski i plastički je pročišćeno; precizno je u svojoj sadržinskom, kritičkom i metaforičkom diskursu.

Sava Stepanov

Kroz niz radova, autorka predstavlja svakodnevne prizore čiji su akteri prikazani u sasvim običnim trenucima, okruženi predmetima koji im ispunjuju svakodnevni život. Pripovedanje je suština ovih radova, ali prikazane situacije nisu do kraja definisane. Na njima su radnja i pomeranje minimalna. Skoro da  nema radnje, nema sukoba koji doprinose razvijanju događaja; ni početka ni trajanja ni razrešenja; nema čak ni karaktera aktera. Kroz vizuelnu naraciju postavlja se osnovna ideja koja je otvorena  za dalje tumačenje.