Mali likovni salon, Novi Sad. Oktobar - novembar 2006.
Sve zabeležene vizure je obezličila prema vlastitoj likovnoj recepturi. Tome je u znatnoj meri pomogao grafizam, svojstven medijima crteža i grafike, u kojima je i izvela radove iz ove stvaralačke celine. U crtežima je on znatno mekši, gotovo senzualan, u grafikama oštriji, odsečniji, kako već priliči tehnici linoreza.

---

Pero klizi po prijemčivo - otpornoj papirnoj podlozi, vođeno pažljivo, znalački, skladnim pokretima ruke Jovanke Ulić. Usredsređenošću posvećenika, koji prati nečujnu molitvu unutar sebe, svaki pojedinačni pokret, kao u obredu, dobro zna gde da se zaustavi, a gde da nastavi. Obeležen sinkopama, nalik molitvenom odbrojavanju zrna na brojanici, sa sigurnošću postiže cilj.

Poslušno kretanje pera umočenog u tuš ispisuje milione malih spirala. Znamo da je spirala simbol životnog toka - znači, ni ovde, kao nikad i nigde, ništa nije slučajnost. Ovde, ona postaje gradivni elemenat svih željenih oblika, otvarajući novo životno poglavlje doživljenom predelu. Njegovi delovi su rasprostrti po površinama svih crteža-slika. Spojimo li ih sve u jedan niz, sklopiće se u celinu poput dobro artikulisane misli.

Ispisujući pri punoj stvaralačkoj kontemplaciji kartografski opis bezbrojnih pirueta malih spiralnih tokova, Jovanka Ulić ih strpljivo kanališe u prepletaje tkiva. Šireći se prostorom slike, tkivo nalikuje strukturi organskog, poput vune, ili krzna, mahovine, korenovih sistema, krvotoka, ili kore mozga, pora na koži - moglo bi biti i sve to zajedno. Kao što su reči monaha Seng-Žao mogle biti i njene.

Predeli Jovanke Ulić nisu u pravom smislu portreti određenih lokaliteta.

Mesta u kojima je boravila, poslužila su kao inspiracijski predložak. Ali je sve zabeležene vizure obezličila prema vlastitoj likovnoj recepturi. Tome je u znatnoj meri pomogao grafizam, svojstven medijima crteža i grafike, u kojima je i izvela radove iz ove stvaralačke celine. U crtežima je on znatno mekši, gotovo senzualan, u grafikama oštriji, odsečniji, kako već priliči tehnici linoreza. Razliku tehničkih svojstava je vešto iskoristila da jednom istom značenju promeni vid izražavanja i atmosferu: u crtežima je onirična, u grafikama dinamična i dramatična.

Svoje predele je, na prvom mestu, lišila bogatstva i punoće lokalnog kolorita. Onako kako očekujemo da ga vidimo u pejsažu. Zamenila ga je pojednostavljenim, jednotonskim bojama: ljubičastom, crvenom, narandžastom, oker-žutom, čak i zelenom - bojama koje su dodale određenu toplinu snažnom grafizmu crnih poteza, ali postavljene mestimično, kao insinuacija, ostale su na nivou simbola.

Redovno je oduzimala treću dimenziju prostoru iza prvog plana, tako što bi je predstavila samo svetlom prazninom u boji podloge. Možda u želji da se poigra svetlosnim efektima, u čemu je, priznajmo, veliki majstor. Tako bi na pozadinu crteža tušem akvarelskim bojama nanosila veoma stilizovane elemente pejzaža, stvarajući efekat providne zavese i aluziju na nastavak pejzaža u perspektivi. Igrajući se iluzionizmom i dovodeći svoju ekspresiju na ivicu nadrealnog, Jovanka Ulić je pretočila sliku predela u njegovu vlastitu senku. Očito sa nekom višom namerom, ili sa nalogom kome se nije mogla odupreti.

Na koncu ove igre dodavanja i oduzimanja, prikazani motiv se ocrtava kao metafora, ali ne prirode, već vlastitog bića, kao neka vrsta grafikona biohemijske strukture.

U tom smislu, predeli Jovanke Ulić ipak jesu portreti, ali njene duše, duboko usklađene sa Univerzumom.

Vesna Todorović

---