"Verujem da mogu da pokrenem ljudska srca i razum putem moći jedne vrste umetnosti, koja favorizuje imaginativno mišljenje i percepciju, shvatajući istovremeno važnost zaštite i obnove Zemlje za dobrobit svih. Verujem u smanjenje potrošnje i u ponovnu upotrebu ili reciklažu materijala, ne samo u ekološkom, već i u umetničkom smislu." (Vlado Kostov)

Vlado Kostov umetnost oseća celim svojim bićem. Ona teče njegovim venama, on za nju živi a neutoljivu žeđ za stvaranjem, ovaj stvaralac ispoljava u nekoliko kreativnih modaliteta. Jedan segment njegovog plodonosnog stvaralašta je vajarstvo, disciplina na koju se retki odlučuju. Zahtevna je, traži predanost, posvećenost, a zauzvrat puno daje. Takav doživljaj dobija se i posmatranjem skulptura Vlade Kostova.

Beogradskoj publici, ovaj umetnik iz Makedonije, premijerno se predstavlja skulpturama nastalim od 2008. do 2014. godine. One se nadovezuju na njegov raniji vajarski opus koji zajedno sa izloženim delima potvrđuje vrednosti utemeljenog likovnog izraza. Kostov se sa sadržajne strane opredeljuje za muzičare i životinje, teme koje su za njega dovoljno podsticajne da kreira drugačiju stvarnost za njih. Njegove skulpture spajaju realnost i maštu, svet vidljivog i nevidljivog, i na ovim principima izgradio je materijalizovane forme. Nastale su od odbačenih predmeta koje Kostov pronalazi na otpadu, a potom od njih stvara novu umetničku realnost u kojoj se zadržava prepoznatljivost gradivnih elemenata i same vizuelne predstave. Prilikom odabira odbačenih objekata umetnik percipira, analizira i višesmerno obrađuje ogromnu građu. U ovim likovno interesantnim relacijama metalni zavrtanj ima ulogu zgloba, šerpa šešira i slično, tako da svaki element bio to feder, šraf ili nešto drugo je integralni segment vajarskog organizma i kao takav postaje njegov nezamenljiv deo.

Taj dvostruki izazov u procesu rada, jedan u odabiru predmeta i drugi u građenju skulptoralnih formi od već oblikovanih elemenata, za umetnika je povod da svom svetu fantazije da realno obličje. Zahtevan tehničko-tehnološki proces uspešno je realizovan, prizor je dovoljno jasan, a opet u sebi ima i dozu intrigantnosti koja posmatrača navodi na višeslojno iščitavanje dela. Skeletno koncipirana forma daje čvrstu konstukciju skulpturi koja povremeno "gubi" obrise ukazujući na izvođačku veštinu autora. Eksponati koji su tako koncipirani temelje se na predstavljaju samo fragmenta tela ili muzičkog instrumenta, pri čemu delo poseduje koherentnost, ima svoju autohtonu punoću, a tačke oslonca su pažljivo određene. Nasuprot njima, kod većine skulptura prikazana je cela figura. Međutim, nezavisno od kompozicionog rešenja jasno se ispoljava autorov afinitet ka istraživanju, kombinovanju i organizovanju svih komponenti likovnog ansambla koje su uvek podređene celini.

Posmatrane separatno, svaka kompozicija je utemeljena na odnosu linija i površina, odnosno na pokretu i energiji koja iz njih izbija. Svojevrstan preplet metalnih traka u kombinaciji sa spiralnim i drugim oblicima skulpturi daje vizuelnu lakoću. Na taj način radovi su oslobođeni težine mase a volumen je izgrađen na odnosu realnih materijalnih formi i sugestivnih fluidnih površina. Vajarske konstrukcije Vlade Kostova su u osnovi linearne tvorevine od metala. Brojne likovne vrednosti linije, njeni modaliteti, varijacije u voluminoznosti, intezitetu i dužini, skulpturama daju dozu gracioznosti. Naglašeni vertikalizam i izduženost to dodatno potenciraju čime se akcenat stavlja na duhovnu potku dela. Radovi su dinamični, puni ritma, pulsiranju naponom i istovremeno odišu skladom. Pored osećanja ravnoteže, reda, bez strogosti i težeći likovnosti kao imperativu, ove kompozicije nezavisno od gabarita poseduju monumentalnost koja je dodatno intezivirana tragovima varenja i bogatim strukturalnim svojstvima materijala. U takvoj konstelaciji jasno je da je postignut balans svih elemenata jer oni su konstitutivni kontrapukt. I zato je svaka skulptura Vlade Kostova drugačija, i zato u izložbenoj postavci nema ponavaljanja a isti su vezivna nit, rukopis i poruka koju je još krajem 19. veka zapisao Pol Sezan: "Najdragoceniji saradnik senzibiliteta u ostvarivanju umetničkog dela jeste um koji
dobro organizuje".

Olivera Vukotić