Na prvi pogled jasno je da se umetnička koncepcija Dragana Jankova zasniva na spoju likovnog i verbalnog, na skoro svakom crtežu imamo neku pisanu poruku. Ali kojim rečima opisati crteže našeg umetnika, crteže koji su nastali iz reči, dakle, iz literarnog predloška? Zašto svako figurativno predstavljanje nastaje iz priče? Valjda zato što iza svakog predmeta stoji reč. Ili je možda i obrnuto! Ipak, čini se da je ključna reč "SLOBODA", koja je bespredmetna, sloboda od svakog predmeta, sloboda od svake prinude, od svakog zadatka, što je i eksplicitna poruka sa jednog crteža.

Sama činjenica da se koriste reči, govori i o izvesnoj konceptualizaciji crteža, o njegovoj nevidljivosti, ili onostranosti, iza svakog njegovog pejsaža stoji nešto drugo, neki drugi pejsaž, kao neka nevidljiva suština. To da u enterijeru umetnikovog ateljea koji je predmet crteža, često imamo sliku eksterijera, na primer, sliku morske pučine, dakle spoljašnjeg prostora, govori u prilog tome. U stvari, crteži Dragana Jankova u svoj svojoj transparentnosti skrivaju tajne. Postoji tu neki neuhvatljivi fluid, nekakva nečujna muzika. Blagi nevidljivi vetar struji ovim crtežima, kao ovaploćenje sveopšteg pretapanja i prožimanja i to se apsolutno oseća: crteži su ugođajni. Dakle, u pitanju je neka vrsta iluzionizma, crtež se ne bavi dekonstrukcijom, nego sintezom, mešanjem različitih elemenata koji afirmišu radost stvaranja.

Ne mogu da se ne setim čuvene Pikasove slike "Radost življenja" na tu temu, gde su potka more i morski pejzaž, kao i na crtežima Dragana Jankova. More je njegova večita tema, zapravo pogled, posmatranje mora iz sigurnog zaklona umetnikovog ateljea. Voda i svetlost, Sunce i Okean, nasuprot sitnim profanim predmetima svakodnevne upotrebe. Večnost ponovo pronađena, kako bi rekao Artur Rembo.

Ovi crteži su puni citata, puno je iskaza ljubavi, pre svega, prema modernoj umetnosti koja se otkriva kao realan utopijski prostor, ali ne kao prostor bekstva, nego kao jedini moguć i apsolutno bitan, u pitanju je neka vrsta zemaljskog raja u kome prebiva umetnik koji je "mornar na kopnu", kako reče opet jedan veliki pesnik, Rafael Alberti. Ne podivljalo more, Čudovište Okean koji guta sve ljudsko, nego morska obala, mesto gde se susreću zemlja, more i vazduh stvarajući predmete koji su artefakti ljudskog sveta, estetska dimenzije je njihova suština, oni su pre svega lepi i kao takvi grade environment u kome prebiva čovek-umetnik, tj. sam slikar koji uživa.

Slobodan Tišma