Galeriji savremene umetnosti u Pančevu

Izložba Vajara Srbije je stalna manifestacija sa učešćem izlagača koji profesionalno obavljaju vajarsku delatnost na teritoriji Srbije. Projekat predstavlja najznačajnija ostvarenja savremene umetničke skulpture u zemlji nastale u periodu između dve izložbe. Organizuje je programski savet ULUS Vajarske sekcije u saradnji sa muzejima, galerijama i ostalim kulturnim institucijama na našem prostoru. Cilj ovih izložbi jeste  predstavljanje izuzetne produkcije iz oblasti vajarstva koju domaća scena ima i treba da prikaže na godišnjem nivou. U nadi da će ovakve izložbe pokrenuti kreativne akcije u oblasti vajarstva organizatori predstavljaju ovogodišnji presek savremene srpske skulpture.

U ovaj projekat uključeni su autori svih uzrasta i umetničkih poetika poteklih iz različitih umetničkih udruženja i to: ULUS, ULUPUDS, ULUV, sa zajedničkom idejom  oživljavanja zapostavljene vajarske scene u Srbiji. Raznovrsnost dela i instalacija, predstavlja različite pristupe u istraživanju postupaka iz najrazličitijih skulptorskih disciplina, polazišta, odnosa prema materijalu i odnosu prema tome šta savremena skulptura u Srbiji danas jeste. Ova izložba predstavlja jedan od mogućih preseka savremenog stvaralaštva u oblasti vajarstva u Srbiji, u nizu izložbi koje će Udruženje vajara Srbije realizovatri u toku 2014. godine. Projekat je podržan na konkursu grada Pančeva.

50. umetnika čija će dela biti prikazana u postavci su: Aćimović Dragan, Aralica Đorđe, Brkić Ljubomir, Crnoglavac Snežana,Cvetković Tijana, Cvetić Tamara, Denić Nada, Dimitrijević Rabovjanović Irena,  Djordjević Predrag, Dramičanin Jasna, Gerun Mihailo, Gorski Kabadaja, Glišić Nenad, Granić Palfi Ljiljana, Kostadinovski Slobodan Boka, Koštica Jelena, Kovačić Predrag, Krstić Vladislava, Kuzmanović Slobodan, Lacković Ljubomir, Lazarević Jelena, Ljubisavljević Vuk, Marković Nikola, Marković Rade, Mihajlovski Milica, Milenković Marija, Milinković Zdravko, Milovanović Nenad, Nešić Milija, Pavlović Stanimir, Pečenović Goran, Perović Snežana, Pešić Evin, Petković Jovana, Popović Marijana, Rajšić Dušan, Simijanović Nikola, Srećković Milan, Sremac Sanja, Stevanović Ljiljana, Stojadinović Dragan, Stojanović Slobodan Dane, Stankov Milan, Stošović Mihailo, Šurlan Dušan, Šiljković Milun, Terzić Božo, Vasić Milanka, Vasić Dragan i Rogan Miodrag.

Proces sazrevanja naše savremene skulpture, kao samosvesne i autentične formacije  unutar savremene likovne umetnosti, je relativno kratak, tek pola veka. Njegovo lociranje može se sa sigurnošću odrediti tek od druge polovine dvadesetog veka, pri tom ne zanemarujući činjenicu  da je deo kompleksne umetnosti  u bivšoj Jugoslaviji. Kao i u drugim likovnim disciplinama uočavaju se različiti izrazi, stilovi, principi i senzibiliteti.

Ipak je skulptura specifičan organizam, u čijim rubovima počiva njena primenljivost od spomeničke plastike do dodira sa dizajnom i arhitekturom, koji su u više navrata uticali da jenjava njena unutrašnja energija. I ne samo oni, skoro u celom razvoju pratila ju je u kontinuitetu društvena, a naročito ekonomska kriza, koja je najviše atakovala na pojedinačnu skulpturalnu produkciju. Pored toga, revolucionarni avangardni imidž postmodernizma, odnosno nove umetničke prakse privukao je veliki broj mladih umetnika, i kao da je skulptura postala manje privlačna. To se desilo u vreme kada su se povlačile sa scene velike vajarske figure (Ubavkić, Stijović), a zona uticajne sfere oslonila se na malobrojne vajare  koji su funkcionisali kao zasebni umetnički kredibilitet (Jevrić, Bešlić, Jančić, Basara, Logo i dr).

Veliki pomak desio se početkom osamdesetih kada na scenu nastupa generacija čiju će okosnicu činiti upravo oni umetnici koji će kasnije biti profesori univerziteta i vrsni umetnici. Pomak se desio iznutra, kao posledica akumulirane energije. U tome je značajnu ulogu imalo priredjivanje bijenala skulpture u Pančevu, a potom delovanje vajarskih kolonija i simpozijuma (Beli venčac, Tera, Meander, Bakar). Od tada je ova savremena skulptura dobila obrise koje danas isčitavamo kao autentično i vitalno tkivo u našoj likovnoj umetnosti. Oslanjajući se na sopstvena iskustva, unutrašnju energiju i naravno odličnim znanjem stečenim u veoma dobrom obrazovnom sistemu. Rasklopila se knjiga sa mnogobrojnim stranicama, različitih likovnih izraza od apstraktnih, geometrijskih, asocijativnih i ekspresnih formi, od jednostavnih, prefinjenih i čistih do onih dinamičnih, britkih i ekspresivnih oblika, od naracije do figuracije, od duhovitih, sarkastičnih do grotesknih i britkih reakcija na savremeno društvo, kao i brojni prostori u kojima se istražuju odnosi unutrašnjeg i spoljnjeg, prostora, ambijenta, strukture, materije.

Iako je to za teoriju i istoriju umetnosti ponosna činjenica, ne može se reći za dosadašnju izložbenu praksu. Naime, kada se priredjuju velike izložbe likovne umetnosti, sa svim likovnim disciplinama,  skulpturalna dela se postavljaju stihijski, popunjavaju prostor, odnosno vizuelno dekorišu taj prostor. Potrebno je da ta dela deluju, dišu i da se razmahnu u prostoru. Kao što se u novije vreme dogadjau velike, pojedinačne i grupne kreativne akcije  koje podstiču skulpturalnu produkciju, tako i priredjivanje izložbi skulptura koa oblik  adekvatne prezentacije, je njena realna percepcija u aktuelnoj likovnoj umetnosti.

Radmila Savčić