 NOVI SAD. Galerija "Oko" predstavlja od 7. do 17. novembra 2014. akvarele Branislava Markovića (1955, Šabac). Akademiju likovnih umetnosti završio je u Sarajevu. Bavio se pedagoškim radom u Tuzli i kraće vreme po dolasku u Novi Sad. Prepoznatljivim rukopisom, Branislav je poznat po izvanrednim akvarelima. Sa posebnim osećanjem uradio je seriju svetogorskih manastira iz koje se ističe lepotom i monumentalnošću trodelna kompozicija manastira Hilandara.
Branislav Marković objašnjava nastanak svojih akvarelskih radova kontradiktornom sintagmom "kontrolisana slučajnost". Promatrajući njegove radove, naterao nas je da se zapitamo: ima li, doista bolje kvalifikacije za akvarelsko rađanje od slučajnosti koju donekle kontrolišemo? I kako, uopšte, možemo objasniti paradoks ograničavanja nečega što ni ne znamo kako će izgledati, što može a ne mora biti, što će se dogoditi ili neće, odigrati koliko i neodigrati, biti događaj ili ostati slučaj? I, konačno, čime omeđiti slučajnost? Koliko bi to ona trebalo da bude naspram razmera kontrole, kada nadjačava jedna a kada druga, da li se dizgini jedne ili druge smeju ispustiti iz ruku, kada ih pritegnuti a kada opustiti...?
Marković je uspeo da se izbori sa ovim dilemama. Usled toga su njegovi akvareli paradigmatični za rasvetljavanje celokupnog bića akvarelske slike. Dela ovog umetnika poprimaju one kvalitete i mnogoznačnosti na kojima se temelji filosofija, kako mnogi tvrde, najzahtevnijeg likovnog iskaza: lepi su, krhki, ljupki, nežni, prozirni, vazdušasti, prozračni; oni su gracije, lakoća, lebdenje, hod po vodi i, na kraju, zašto da ne, i to se može priložiti uz dobar akvarel – oni su monumentalna umetnička dela.
Otuda ih moramo posmatrati kao fenomene, kao naročite pojave duha, kao lepo sa posebnim ontološkim zakonitostima novog i neponovljivog bića. Nezavisno od toga da li nastaju oslanjajući se na realnu fikciju kao mimetičku predstavu realnosti, ili kao apstrakni iskazi, kada ništa ne opisuju, već saopštavaju i izražavaju, njegovi akvareli sugerišu određenu dozu mistike proizišle iz specifične metafizičke atmosfere kojom su obavijeni. To isijavanje ne možemo pripisati njihovom fizičkom sloju ili čulnosti, već ga moramo potražiti u ostalim planovima i slojevima iza realija, u području simboličkog i neiskustvenog.
Na posletku: kakav bi mogao biti portret autora ovakvog likovnog potomstva? Možda, recimo, ovakav: posvećenik, zaljubljenik, zarobljenik, beležnik, prijatelj Sunca, Zemlje, Neba i voda, brat duge, livadski i planinski duh, vršalac ožeženog klasja... On u rukama ima moć da reci može korito obrnuti, dugom osvoditi obale, dovesti potoke u ušće, protrčati ispod mosta, zaustaviti pticu u letu a voće u cvatu, može osnežiti krovove a zamagliti gore.
A sve to može činiti jer se igra (čovek se, veli Šiler, igra samo dok je čovek) čudne igre spajanja duha i materije pri bežanju kontroli a primicanju slučajnosti.
Zvonimir Osrečki |
