U likovni život našeg podneblja Biljana Bakaluca Matić se uključuje tokom prve polovine devedesetih godina. U to vreme, u izuzetno dramatičnim uslovima, jugoslovenska umetnost pokušava da sačuva svoj dignitet. Na svojim prvim nastupima, još kao student na odseku slikarstva kod profesora Milana Blanuše na novosadskoj Akademiji umetnosti, Biljana Bakaluca Matić je izložila radove koji su bili pod snažnim uticajem školskog ateljea, a ekspresivitet linije je njihovo glavno obeležje. Uverljivost linijskog iskaza na crtežima svedočila je o neospornom talentu, ali se istovremeno potvrđivalo da je reč o mladom umetniku koji traga za svojim temama i svojim svetom. Traganje je nastavljeno i u drugim medijskim mogućnostima prihvaćenim pod uticajem profesorke Bogdanke Poznanović, jedne od najznačajnijih ličnosti tzv. nove umetničke prakse iz sedamdesetih godina. Ubrzo potom začinju se promene u njenom stvaralačkom mišljenju.

Biljana Bakaluca Matić je počela da se bavi problemima modernizma i na taj način, u sveprisutnoj atmosferi posmodernističkog zanosa pridružila se onim umetnicima, koji su, tokom devedesetih usvojili princip konstrukcije. To je, uostalom, primetio i Lazar Simonović u svom tekstu konstatujući: "Nećemo pogrešiti ako kažemo da Biljanin umetnički rad predstavlja pomak u zahtevima iz domena ambijentalne i procesualne prakse koristeći se izvornim principima i jezikom pune moderne."

Biljana Bakaluca Matić se našla među onim autorima koji su veoma bliski atmosferi obnovljenog modernizma, autorima koji teže racionalističkom obliku, svedenoj formi i osnaženoj konceptualnoj podlozi dela.
I njena slika ima upravo takva obeležja – radi se o višečlanoj slici u kojoj je pozornost umetnika koncentrirana na problematiku pikturalne površine. Geometrijska forma kao način organizovanja lica slike primenjena je i u formiranju formata, jer je umetnica na nekoliko mesta neočekivano isecala detalje slike remeteći ponavljajući princip vertikalne podeljenosti površina. Sve to je učinilo da se slika, monohomatski bojena doima i kao prostorna pikturalna slika, kao slika – predmet. Geometrizam kompozicijskog rešenja jasno naglašava racionalizam, ali je zato površina slike materijalizovna, na već bojenu površinu su lepljeni papiri koji su se vitoperili, guvelirali i stvorili reljefnu igru.

U dijalogu Biljane Bakaluca Matić i poznatog srpskog pisca i kritičara, Mihajla Pantića, Mihajlo Pantić joj se ovako obraća: "Poštovana Biljana, Vaše slike me uvode u opsesivni svet geometrijske apstrakcije, a Vaš kolaž odiše egzistencijalnim stupnjem. Plava boja Vam je izazovna, iz nje se oseća pikturalnost neraspoznatljivih tragova vremena. Kao da nam otkrivate nešto iz onostranog i apstraknog doživljvanja forme, sklopljene od izabranih odpadaka. Plava slika, nesumnjivo, ima svoju tajnovitu podlogu prožetu košmarnom atmosferom. Ponegde je lice slike izgužvano da bi se otkrile mnogobrojne mogućnosti transformacije vremena. Eliminacijom emocionalnog, objekat na slici supstituiše svoje ja."

Biljanin rad polako postaje prepoznatljiv i van granica naše zemlje, te ona jasno potencira svoj racionalistički i pomalo spekulativni odnos prema svom delu i kaže: "Moje slike su apstrakne, ponekada plošne dvodimenzionalne površine, a ponekada stvaraju utisak prizora koji gleda u dubinu i mrak. Mogućnost podslikavanja, kolažiranja, kombinovanja različitih materijala, korišćenja uglja, tuša, mastila ili lepka pomoglo mi je da slici podarim novu težinu i obličje, da "metastazira" i reprodukuju sebe samu. Materijalnost i poreklo papira na slikama veoma je blisko iskustvu enformela i slikarstva obojenog polja, dok potmula i slojevita emocija naginje ka apstraktnom ekspresionizmu. Međutim, promenom mesta stanovanja i dolaskom da živim u Oman susrela sam se nečim što me je pokrenulo da napravim seriju radova analizirajući sopstveno prilagođavanje zakonima nove sredine. Potreba da se na ovakav način izrazim je reakcija na, za mene novi svet, koji se ideološki razlikuje od onog u kojem sam provela veći deo života, a primer je moja samostalna izložba u Galeriji lepih umetnosti u Salali u Omanu pod nazivom "Čovek i prostor", gde sam se bavila odnosom praznog prostora i čoveka u njemu. Prazni prostor na mojim radovima predstavlja utočiste od neizbežne prolaznosti vremena. Koristeći materijale koje sam i ranije upotrebljvala, u jednom trenutku sam se osvrnula na figuraciju, najviše iz razloga sto sam bila impresionirana ljudskim likovima i njihovim načinom odevanja, te sam počela da slikam na abajama - ženskim odevnim predmetima. Rekla bih da moji radovi i način razmišljanja imaju brojne interpretacije u zavisnosti od situacije i sredine u kojoj se nalazim."

Rad koji je obeležio Biljaninu karijeru i bio nekoliko puta nagrađivan, a svedoči o ubrzanim i dramatičnim trans-formacijama u svetu je "Špijuniranje". "Stavovi o pojmovima nacije i društva su dovedeni u pitanje, a samim tim proizilaze sumnje koje stvaraju drugačiji aspekt svakodnevice. Moja reakcija na ovakvu pojavu je bila "uvođenje" špijunke kao alatke za realizaciju umetničkog rada, zapravo njeno dislociranje u javne prostore, ulice ili trgove. Za mene je špijunka postala maleni refleks i membrana koja štiti ustaljeni oblik života. Kroz seriju fotografija načinjenih kroz špijunku prikazala sam deformisana lica građana čija forma sa jedne strane definiše istorijske obrise, a sa druge postiže efekat umetničkog", objašnjava Biljana, dok Sunčica Lambić u svom tekstu o tom radu navodi: "Na ovom radu špijuniranje se odvija iz unutra prema spolja, iz sfere privatnog u sferu javnog – nadgleda se spoljašni svet podložan promenama. Stambeni prostor sadrži metaforična i psihička značenja, dok špijunka predstavlja simboličku odbranu od spoljašnjih mogućnosti. Ovaj rad je dokumenat koji svedoči o vremenu u kojem živimo, vremenu sumnji, nepoverenja i predrasuda, a samim tim i svi ostali radovi Biljane Bakaluca Matić dobijaju istorijski kontekst."