Reč je o vremenu kada je umetnik svoje crtačko umeće transponovao u apstrahovane strukture disciplinovano građene kontrastiranjem pigmenata i slikarskih veziva sa složenom vizuelnom morfologijom tla u radovima na papiru. Moma Marković (1927–2013) bio je dugugodišnji profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, ilustrator lista "Politika", renomirani slkar i pedagog. Jedan je od osnivača umetničke grupe "Danas" zajedno sa Damnjanom, Markom Krsmanovićem i Slobodanom Pejovićem.

Početkom šezdesetih godina apstraktna umetnost je u Srbiji naišla na zid nerazumevanja i ignorancije. Veći deo enformelističke produkcije je insistirao na materijalnosti slike, herojskom gestu i kolažiranju neslikarskih materijala na samo platno. To nije slučaj sa Markovićem koji je razvio jedan asketski postupak, radikalno minimizirajući kolorističku paletu, čak i fizički udeo samog slikara u procesu kreacije.

Izabraši tehnološki proces koji ga je približio idealu da "slika samu sebe slika" kao što priroda samu sebe stvara, Marković ciklusom "Anatomija prostora" anticipira fraktalne strukture u kojima su detalji identični celini. Bravurozna tesktura postaje glavni akter... sa otvorenim reminiscencijama na geološke procese i subjektivnost perceptivnog procesa. Čak i u njegovim najapstraktnijim radovima, uvek je prisutna snažna asocijacija na pejsaž... u stilu legendarne Polokove maskime "Ja ne slikam po prirodi. Ja sam priroda". Markovićevi pejsaži su više kosmogonija nego pleneristički zapis. Jedinstvena energija koja oblikuje i mikro i makro kosmos je prava tema njegovih slika.

Srđan Đile Marković,
vizuelni umetnik
(iz predgovora kataloga)