Pored neiscrpnih pitanja ko smo i šta smo, odakle... tu je i pitanje u kakvom smo odnosu sa okolinom i prostorom koji nas okružuje? Da li funkcionišemo sami za sebe ili smo u vezi sa materijalnim i da li nas ono na neki način opisuje i potvrđuje?

Na svojim radovima se bavim upravo tom vezom. Dekompozicija kao razaranje prvobitne realne celine je ono što daje prostor za subjektivizaciju-sklonost ka promeni i nadograđivanju postojećeg, pri čemu se transformišu oblici, menja perspektiva, i sve ostalo biva podređeno trenutnom doživljaju i osećanju. Realni prostor postaje nadrealni, a lično okruženje ne odražava fizički, već psihološki fenomen. Na taj način je i hijerarhija elemenata/predmeta koji nam svakodnevno služe podložna promeni, i koji svojim položajem i delovanjem govore o našem identitetu, načinu delovanja, prioritetima, i direktno opisuje  ličnost. Na pojedinim radovima figura nije uvek vidljiva, ali je tu da čuva, prati svoju svojinu koja i dalje odiše istim duhom kao kada je prisutna.

Ceo taj odnos isprepletan emocijama i potrebama, pri čemu i biramo ono sa čim i kako živimo, pokušavam da sklopim u priču koja će reći više od nas samih, priču koja je lične prirode.

Iva Jevtović