O likovnosti, zanatskoj perfekciji, poetici umetnika, sem krajnjih komplimenata - ovde nećemo govoriti; ostavljamo to onima što za nama dolaze. Više nas zanima emocionalni naboj što kulja iz ovih slika i preti da preplavi, ljude pred njima, galeriju, širi prostor čak. Sublimisana energija u potezu, gestu, nečitkom rukopisu, fotografiji što se projavljuje iz kore maltera, akcentovanom prozoru na pirgu, pismu koje natkriljuje čitav objekat... prosto plavi i naseljava se u dušu nesviklu žestokoj emeociji.

I još o koloritu samo! Sve je svedeno, nežno i pastelno, lirsko i nekako ljubavno zaneseno, toplo i blago, zaštićeno... prosto osećate kako su kistovi i pera milovali platno, u strahu da se ta dragocena emocija ne razgradi.

I onda ono što pogađa kao grom - crne senke nad lepotom, što se mimikrizovane kriju u krovovima, a nama sliče veoma zlokobnim pticama, bombarderima, podmornicama, što prete da sve ono ispod satru i u pepeo vrate. Strah, opomena, briga za svoje - ovako smo mi to protumačili, s ozbiljnom mogućnošću da se i u greški zateknemo. Ali jedno je sigurno, zaorao je Dragan Bartula novu brazdu, otvorio novi prozor, najavio novi ciklus.

Dušan Milovanović,
izvod iz teksta